Animal Welfare

PREGLED DOBROBITI FARMSKIH ŽIVOTINJA

Pozadina problema
 
Gajenje domaćih životinja na velikim farmama industrijskog tipa danas predstavlja najveću oblast na svetu u kojoj postoji zabrinutost zbog problema u smislu dobrobiti životinja. Milijarde domaćih životinja širom sveta gaje se iza zatvorenih vrata velikih farmi. One se stavljaju u kaveze, zbijaju i zatvaraju, teraju da izuzetno brzo rastu i iscrpljuju do granica fizičke izdržljivosti u jurnjavi za više mesa, mleka i jaja.

Do brzog uspona sistema velikih farmi industrijskog tipa u SAD i Evropi došlo je u drugoj polovini prošlog veka. Ove sisteme karakteriše veliki broj domaćih životinja koje se zatvaraju u kaveze ili boksove i zbijaju u staje (obično) bez prozora. Ovaj pristup se opisuje uz pomoć četiri klasične metode uzgajanja životinja na velikim farmama: boksovi za telad, odeljci i kavezi sa vezivanjem za suprasne svinje, intenzivne farme brojlera i kavezne baterije za kokoške nosilje. Ovi sistemi su i dalje široko rasprostranjeni u SAD.

Tri od ovih klasičnih sistema iz šezdesetih godina 20. veka – boksovi za telad, odeljci za krmače i kavezne baterije – predmet su dalekosežnih reformi u Evropskoj uniji (EU). Iako se reforma odnosi na Evropu, ovi sistemi se brzo šire u drugim delovima sveta, čak i u zemljama u razvoju. Potrošnja mesa u zemljama u razvoju je u stalnom porastu. Pritisak da se širom sveta proizvodi i prodaje jeftino meso dovodi do širenja intenzivne poljoprivrede u celom svetu. Ljudi i u razvijenim zemljama i u zemljama u razvoju vode računa o količini i poreklu mesa koje jedu i na taj način ne podržavaju gajenje životinja na velikim farmama.

Gajenje životinja na velikim farmama industrijskog tipa nije samo loše po dobrobit životinja i njihovo zdravlje, već je i dokazano da ima štetan uticaj na brojne oblasti:

• Životna sredina: stvaranje zagađenja, velike koncentracije otpada i gasova iz staklenika

• Genetska raznovrsnost: usled selektivnog uzgoja produktivnih sorti

• Ljudsko zdravlje: povećava se rizik obolevanja lokalnih zajednica i otpornost na antibiotike

• Smanjenje siromaštva: velike farme ostavljaju male uzgajivače životinja bez posla i stvaraju masovno nezaposleno siromašno stanovništvo, naročito u zemljama u razvoju

• Bezbednost hrane: oslanjanjem na tehnologiju i ogromnim ulaganjima hrane i vode glad se ne smanjuje tako efikasno kao malom lokalnom proizvodnjom, a rizikuju se gubici stoke usled bolesti koje se šire "kolonijama" životinja koje se gaje na farmama.

 Brojke navedene u daljem tekstu pokazuju približan broj domaćih životinja gajenih na farmama 2004. godine. Većina se gajila u intenzivnim sistemima koji mogu dovesti do ozbiljnih problema u smislu dobrobiti životinja. Sledi kratak uvod u ove intenzivne sisteme.

Dokument koji je na konsultativnom sastanku ES[1] u Briselu 6. novembra 2000. predstavila Euro-grupa za dobrobit životinja

Dobrobit domaćih životinja i STO[2]


Pozadina problema

Od osnivanja STO 1995. znatno se uticalo mere za zaštitu dobrobiti životinja u EU; mere kojima se zabranjuje uvoz krzna iz zemalja u kojima se još uvek koriste okrutne zamke za hvatanje životinja (Odredba 3254/91) i kozmetički preparati testirani na životinjama (direktiva 93/35/EEC) nisu sprovedene kako je planirano zbog bojazni da li su usklađeni sa odlukama STO. Ovaj problem je naročito vidljiv u oblasti dobrobiti domaćih životinja. Zbog toga je Savet uključio pitanja o dobrobiti životinja u svoje pripreme za Ministarsku konferenciju STO '99. (WT/GC/W/273). Direktiva 98/58/EC pruža okvir za proširivanje obima dobrobiti domaćih životinja i izričito priznaje mogući gubitak konkurentnosti na slobodnijem tržištu. Njome se ES nalaže da sačini izveštaj o standardima dobrobiti životinja u trećim zemljama i da izvrši analizu mogućeg uticaja odluka STO na ciljeve dobrobiti domaćih životinja u EU – ovaj izveštaj još uvek nije podnet iako je trebalo da bude na Savetu u junu 1999. Direktivnom 99/74/EC određuju se minimalni standardi za kokoške nosilje, a do 2012. će se znatno povećati prostor i kvalitet držanja kokošaka. Međutim, njome se predviđa i još jedan izveštaj koji Savetu treba podneti do 1. januara 2005. koji treba da obuhvati "... odgovarajuće predloge imajući u vidu... rezultate pregovora STO". Nedavno su odloženi novi predlozi o podizanju standarda dobrobiti svinja da bi se dobilo vremena za sprovođenje analize isplativosti (Evropski glas, p6 12-18. oktobar 2000). Veruje se da i drugi predlozi o podizanju standarda dobrobiti trpe odlaganja zbog bojazni povodom odluka STO i gubitka konkurentnosti. U STO su u toku pregovori o daljoj liberalizaciji. ES je 28. juna 2000. stavio jedan dokument na diskusiju u Poljoprivrednom savetu (G/AG/NG/W/19). ES tvrdi da dobrobit životinja treba uzeti u obzir kao legitimno 'netrgovinsko pitanje' kao što je navedeno u članu 20 Sporazuma STO o poljoprivredi. U tom dokumentu se ističu tri moguća načina napredovanja – multilateralni sporazumi, obeležavanje i direktna sredstva – samo trećina je od neposrednog značaja za Sporazum o poljoprivredi. ES je septembra 2000. objavio nov predlog (COM(2000) 522 finalni) kojim se zahteva obeležavanje konzumnih jaja čime bi se označio proizvodni postupak, a čime postojeći dobrovoljni program zapravo postaje obavezan. Međutim, usled bojazni zbog odluka STO, od jaja iz trećih zemalja se neće tražiti da sadrže ovu informaciju sve dok na njima nije naznačeno ili 'nepoznat proizvodni postupak, 'van EU' ili zemlja porekla.
 

Problem

Nametanjem minimalnih standarda dobrobiti životinja proizvođačima EU može povećati troškove koje ne mora da snosi proizvođač u trećim zemljama. To nije predstavljalo bitan problem kada su tržišta poljoprivrednih proizvoda bila relativno zatvorena, ali bi ti dodatni troškovi sa sve većom liberalizacijom mogli uticati na konkurentnost proizvođača iz EU, što bi moglo da dovede do gubitka tržišta za proizvođače van EU koji imaju niže standarde dobrobiti. Takav ishod bi bio štetan po dobrobit životinja, evropske poljoprivrednike i stanovnike EU. Osim ovog problema konkurentnosti, mogućnost EU da reguliše ulazak proizvoda na osnovu kriterijuma dobrobiti životinja ograničena je sporazumima STO, kojima se određuje i nivo carinske zaštite i količina i vrsta pomoći za domaću poljoprivrednu proizvodnju koja se daje proizvođačima. Osim toga, dobrobit životinja se klasifikuje kao proces i proizvodni postupak (PPP) koji nije u vezi sa proizvodom – odlukama STO se ne dozvoljava pravljenje razlike između proizvoda na ovoj osnovi. Dakle, mere u cilju dobrobiti životinja kojima se ograničava trgovina obično će morati da se opravdavaju opštim izuzecima utvrđenim članom XX Opšteg sporazuma o tarifama i trgovini (GATT) iz 1947, ili po Sporazumu STO o tehničkim barijerama u trgovini (TBT). Svaka domaća finansijska pomoć moraće da se obrazloži u skladu sa SOP[3].


Uvoz, izvoz i domaća pomoć

Dobrobit životinja ćemo ukratko ispitati u okviru tri glavne međusobno povezane teme predložene za diskusiju na konsultativnim sastancima ES/NVO:

Carinske mere – Carinske tarife i kvote su osnovni mehanizam koji EU ima u cilju kontrole obima uvoza i sprečavanja snižavanja cena domaćih proizvođača na njihovim domaćim tržištima. Urugvajska runda pregovora donela je znatna prekogranična smanjenja poljoprivrednih tarifa i povećanje kvota za određene obime proizvoda po nižim ili nultim tarifnim stopama. Očekuje se da će se u novoj rundi pregovarati o sličnim bitnim obavezama. Ostale vrste carinskih mera obuhvataju jasna ograničenja, zdravstvene, higijenske i tehničke standarde, i obeležavanje. Pošto ove vrste mera nisu direktno u vezi sa aktuelnim pregovorima o poljoprivredi, njihovo razmatranje će verovatno morati da bude deo nekih budućih pregovora u vezi sa Opštim sporazumom, Sporazumom o tehničkim barijerama u trgovini i Fitosanitarnim sporazumom (SPS). Treba napomenuti da sporazumi o tarifama i kvotama u nedostatku zadovoljavajućeg alternativnog sporazuma ostaju jedino raspoloživo sredstvo nadoknade gubitka konkurentnosti zbog viših standarda dobrobiti – uvođenje jasnih carinskih ograničenja bi bilo sporno i verovatno bi izazvalo raspravu u STO. Prioriteti u sferi poboljšanja dobrobiti jesu svinje i živina, ali su tarife u ovom sektoru relativno niske u poređenju sa drugim poljoprivrednim proizvodima. To zahteva posebno razmatranje, a EU će verovatno morati da bude fleksibilnija prilikom budućih smanjenja carinskih tarifa nego što je bilo dogovoreno u Urugvajskoj rundi pregovora .
 

Domaća pomoć

SOP-om se reguliše količina i vrsta pomoći koja se daje članicama STO, a one se u širem smislu svrstavaju u tri kategorije, Žuti, Plavi i Zeleni paket. Sredstva iz Zelenog paketa su u osnovi odvojena od proizvodnje i ne podležu obavezama ukupnog smanjenja; sredstva iz Plavog paketa su samo delimično odvojena i mogu da dovedu do trgovinskih deformacija, ali trenutno nisu podložna ukidanju ili smanjenju; sredstva iz Žutog paketa dovode do trgovinskih deformacija i podložna su obavezi znatnog smanjenja za koje se očekuje da će se vremenom nastaviti. EU teorijski može dodeliti onoliko sredstava iz Žutog paketa koliko želi kao sredstva za dobrobit životinja, ali je ova svota u praksi već u potpunosti dodeljena. Ona podleže i stalnom smanjenju čime se tokom vremena ograničava obim pomoći za dobrobit životinja. Neki oblici sredstava za dobrobit životinja mogu se okarakterisati kao Plavi paket jer su u vezi sa proizvodnjom, npr. naknada većih troškova rada i hranjenja koji se mogu dovesti u vezu sa intenzivnijim sistemima gajenja životinja, ili povezivanjem smanjenih populacija sa ograničenim nivoom proizvodnje. Zeleni paket ima prioritet prilikom razmatranja od strane ES zato što sredstva za dobrobit životinja obično ne dovode do trgovinskih deformacija. Zeleni paket takođe nije ograničen ili podložan smanjenjima, čime se EU omogućava dodela pomoći za dobrobit životinja i pored pomoći u druge svrhe. Nije jasno da li su sredstva za dobrobit životinja dozvoljena po postojećim odredbama Zelenog paketa, pa stoga može biti potrebno da se pregovara o posebnim dopunama. Međutim, prilikom revizije ovog pristupa treba imati na umu da EU nije često unapređivala standarde dobrobiti domaćih životinja direktnim sredstvima. Pre reformi Agende 2000 zaista nije bilo predloženih mehanizma da se to učini. Ograničene iznose za pomoć u vezi sa dobrobiti životinja davale su pojedine zemlje članice po određenim programima, npr. za pomoć oko novog sistema držanja stoke. Dakle, pomoć u cilju dobrobiti životinja direktnim sredstvima predstavljalo bi potpuno novu obavezu koja bi zahtevala odgovarajuću finansijsku i političku podršku ukoliko se želi da ona bude efikasna.  
 

Novčana pomoć za izvoz

Ovo je jedan od najspornijih vidova pomoći. U ekstremnim slučajevima se može dovesti u vezu i sa lošom dobrobiti životinja, npr. sa subvencijama koje podstiču transport živih životinja umesto trgovinu zaklanim životinjama. Njome se u načelu podržava viši nivo domaće proizvodnje nego što je održivo pod uslovima svetskog tržišta – subvencije za izvoz od EU imaju veze sa prevelikom proizvodnjom poznatom u istoriji koja je u vezi sa Opštom poljoprivrednom strategijom.. Nema ozbiljnih argumenata u korist održavanja subvencija za izvoz od EU iz razloga dobrobiti životinja. Subvencije za izvoz bi u nekim slučajevima mogle da znače da se kupuje proizvod iz EU sa višim standardima dobrobiti u korist alternativa sa nižim standardima dobrobiti, ali to je slučajna nuspojava ove strategije. Proizvod iz EU u drugim slučajevima može zameniti intenzivnije vidove proizvodnje sa višim standardima dobrobiti u trećim zemljama, a kao posledica toga indirektno bi se moglo podstaći intenziviranje. Pod pretpostavkom da uslovi tržišta ostanu isti, prosto ukidanje ili brzo postepeno ukidanje subvencija za izvoz od EU dovelo bi do manjeg nivoa proizvodnje i finansijske pomoći za poljoprivredu u EU. To bi moglo da dovede do niza posledica u zavisnosti od toga kako se ukidaju subvencije za izvoz, npr. manje proizvodnje u EU na istom nivou intenziteta, pritisak da se poveća intenzitet da bi se postigla veća konkurentnost na tržištima na koja se izvozi, manje proizvodnje sa manjimm intenzitetom koji se delimično nadoknađuje premijama za cene. Jedna od prednosti ukidanja subvencija za izvoz jeste to što se paketi mogu preusmeriti na druge vidove pomoći. To je važno za dobrobit životinja, gde će biti potrebno više novca ukoliko bi se koristila direktna sredstva.  


Liberalizacija trgovine u poljoprivredi – dobra ili loša dobrobit životinja?

Moramo priznati da je napredak u standardima dobrobiti domaćih životinja u EU ostvaren u kontekstu već vrlo intenziviranog sektora stočarstva. Dakle, EU započinje proces prelaska na manje intenzivne vidove poljoprivredne proizvodnje u vreme kada većina sveta intenzivira proizvodnju i kada tržišta počinju da se liberalizuju. Pošto nisu direktna posledica Opšte poljoprivredne strategije, poboljšani standardi dobrobiti životinja su mogući jer je tržište EU prilično zatvoreno, što omogućava da proizvođači i/ili potrošači snose sve povećane troškove. Ovakva situacija se menja zbog liberalizacije trgovine. Postavljanje visokih domaćih standarda nema veliku praktičnu svrhu ukoliko je posledica toga ostavljanje domaćih proizvođača bez posla na račun inostranih proizvođača koji se rukovode nižim standardima. Međutim, neprihvatljivo je da liberalizacija trgovine snižava standarde ili ograničava prostor državama da ih poboljšaju u skladu sa željama svojih stanovnika. Idealno bi bilo da se liberalizacija iskoristi za postizanje rezultata koji su pozitivni za sve, odn. ekonomske koristi i koristi u smislu dobrobiti, a najbolje i za ostvarivanje dodatne koristi za zemlje u razvoju. Nije dovoljno samo održavati status quo – stagnacija ciljeva dobrobiti životinja nije prihvatljiv ishod liberalizacije tržišta. Ako se posmatra van EU, sa povećanjem bogatstva javlja se tendencija da dođe do veće potrošnje stočarskih proizvoda; sa komercijalnom proizvodnjom za masovna tržišta javlja se tendencija da dođe do intenziviranja. Dakle, do poboljšanja globalne dobrobiti životinja verovatno neće doći liberalizacijom. Postoje, međutim, opcije da se promovišu održiviji i intenzivniji vidovi poljoprivredne proizvodnje i potrošnje – to bi trebalo da bude prioritet svih pregovarača. Na primer, mnoge treće zemlje, naročito zemlje u razvoju, imaju priličnu potencijalnu prednost kod intenzivnijih sistema uzgajanja životinja i organske proizvodnje. Mnoge zemlje će se verovatno odlučiti za intenziviranje kao najbolji način da se konkuriše na globalnom tržištu, osim ukoliko sistem STO posebno ne podstiče ili olakšava trgovinu takvim proizvodom – ostali poput EU će biti osujećeni u pokušaju da im domaća proizvodnja bude manje intenzivna.


Predlog ES o dobrobiti životinja i trgovini

Dobro je da ES proaktivno i konstruktivno učestvuje u razgovorima o dobrobiti životinja u STO, ali je šteta što mnogi njeni trgovinski partneri odbijaju ili se čak protive pitanju koje se postavlja. Izgleda da je osnovni problem što treće zemlje dovode u pitanje motive EU u pogledu dobrobiti životinja. Oni to smatraju najnovijim protekcionističkim trikom koji će EU usvojiti. Iako se u dokumentu ES naglašava da se time "... ne namerava pružiti osnova za uvođenje novih vrsta netarifnih barijera", očigledno da treba uložiti više truda kako bi se ubedili trgovinski partneri EU. Među raznim strateškim mehanizmima koji bi mogli da ponude rešenja EU ističe tri – multilateralne sporazume, obeležavanje i naknade:

Multilateralni sporazumi – pregovaranje o takvim sporazumima nije predmet  pregovora o poljoprivredi. Treba rešiti i pitanja odnosa između takvih poljoprivrednih sporazuma i odluka STO. Iako bi se pregovaranjem oko značajnih sporazuma u velikoj meri moglo pomoći u poboljšanju dobrobiti životinja na globalnom nivou, teško se može reći kako bi to rešilo teškoće sa konkurentnošću sa kojima se suočavaju oni koji prihvataju visoke standarde dobrobiti. Osim toga, ako pretpostavimo da dobrobit životinja za mnoge zemlje ne predstavlja prioritet, može se desiti da bude teško da se one podstaknu da učestvuju, naročito ako smatraju da bi takav sporazum mogao da ograniči ili umanji njihova prava na slobodnu trgovinu, koje je propisano odlukama STO. Dakle, pregovori oko značajnih multilateralnih ili bilateralnih sporazuma u međuvremenu najverovatnije će biti uspešni kada budu doneli dodatne trgovinske koristi. Ovaj pristup će možda biti teško pomiriti sa pritiscima sve veće konkurencije usled liberalizacije.


Obeležavanje – jasnom obeležavanjem se mogu promovisati ciljevi dobrobiti životinja, ali ono verovatno neće biti efikasna zamena za minimalne standarde ili druge mere s ciljem da se oni omoguće. Dobrovoljni programi mogu dobro funkcionisati u promovisanju optimalnih standarda, naročito tamo gde su povezani sa premijama za cene, ali verovatno neće biti efikasni s obzirom na minimalne standarde kod kojih će verovatno biti neophodni obavezni programi. Međutim, čak će i programi obaveznog obeležavanja biti tek delimično uspešni; najefikasniji će biti kod primarnih proizvoda, ali će njihov uticaj verovatno biti smanjen kod prerađenih proizvoda i u ugostiteljstvu. Obeležavanjem se može dati veliki doprinos. Ono je u mnogim slučajevima rešenje kojim se najmanje ograničava trgovina, ali neće uvek biti i najefikasnije – tvorci strategije treba da imaju na raspolaganju i druge opcije. Iako je bilo mnogo spekulacija o tome da li su uslovi obeležavanja na osnovu PPP u skladu sa odlukama STO, treba imati na umu da nisu izričito zabranjeni. Osim toga, nema razloga za zaključak da programi obaveznog obeležavanja neće biti dozvoljeni prema postojećim odlukama STO. Sporazumom o tehničkim barijerama u trgovini predviđaju se i prethodne konsultacije sa trgovinskim partnerima. Zato je šteta što EU dva meseca pre predloga obeležavanja kao ključnog rešenja iznosi predlog o obeležavanju jaja, čime se pokazuje da je ovaj proizvodni postupak obavezan za proizvođače u EU ali ne da je obavezan za proizvođače van EU. Ovim se pokazuje da ES baš nije uveren da u potpunosti treba da primenjuje odluke STO u pogledu dobrobiti životinja. Komesar Lejmi (Lamy) je to negirao u nedavnom razgovoru preko Interneta sa nevladinim organizacijama. Naveo je da su manje strogi uslovi za treće zemlje posledica malog obima uvoza. Ako je to tačno, postavlja se zanimljivo pitanje – kod kog obima prodora na tržište bi ES smatrao da je obavezno obeležavanje opravdano u slučaju trećih zemalja? Činjenica da ES takođe nije predložio slične uslove obeležavanja za proizvode od jaja pokazuje da je obeležavanje u najboljem slučaju samo delimično rešenje.

Naknade – ES navodi da može biti potrebno nadoknaditi dodatne troškove koji "... nastaju direktno kao posledica viših standarda...". Iako se tvrdi da je to prihvatljivo, takva sredstva bi trebalo da "... nemaju ili u najgorem slučaju imaju minimalan uticaj na trgovinu ili proizvodnju". Time se ona ne ograničavaju na Zeleni paket, ni samo na nove uslove dobrobiti. To je logičan pristup, naročito zato što ne treba isključiti potrebu za nekim vidom sredstava iz Plavog paketa. Međutim, evidentno je da će se sredstva najlakše opravdati u slučaju novih odredaba koji se mogu doneti na otvoren i transparentan način i prijaviti na odgovarajući način prema odlukama STO (pod pretpostavkom da su ta sredstva dozvoljena). Teorijski bi bilo lakše da mnogi trgovinski partneri EU prihvate takva sredstva nego druge vrste carinskih mera. Međutim, da bi sredstva bila efikasna, treba ih dodeliti u okviru budžeta EU. Ako ES ima ozbiljne namere sa ovim pristupom, onda je hitno potrebno proceniti relevantne troškove postojećih i planiranih mera i dati preporuku kako i na kojoj osnovi se oni mogu finansirati. Donete odluke će biti bitne za način primene raznih strategija, npr. nov standard za kokoške nosilje omogućava proizvođačima da na više načina sprovedu reforme – obogaćeni kavezi zahtevaju više kapitalnih ulaganja, ali imaju manje tekuće troškove, dok štalski sistemi imaju manje kapitalne troškove ali veće tekuće troškove. Dakle, vrstom raspoložive pomoći određuje se odluka koju proizvođač donosi. Nov razlog za zabrinutost daju nedavni napisi u štampi o odluci da se odloži predlog o poboljšanim standardima za svinje. Izgleda da se time implicira da predlog treba zasnivati na analizi isplativosti. Eurogroup smatra da je to pogrešan pristup. Svi novi standardi dobrobiti EU prvo treba da se zasnivaju na najnovijim naučnim veterinarskim dokazima; sledeća faza bi trebalo da bude procena troškova i praktično razmatranje uvođenja novog predloženog sistema; na kraju treba doneti političku odluku, odmeravajući različite činioce i uzimajući u obzir raspoloživa strateška rešenja za ostvarivanje cilja dobrobiti.


Zaključak

Razvoj strategije dobrobiti domaćih životinja u EU ugrožen je zbog bojazni povodom liberalizacije trgovine i primena odluka STO. Liberalizacija trgovine će domaćim životinjama doneti malo očigledne koristi osim ako se ne postigne dogovor o specifičnim  "zaštitnim" merama. Osnovni problem je konkurentnost domaćih proizvođača koja je neophodna da bi se zadovoljili viši domaći standardni, ali postoje još neki etički problemi koji se tiču uvoza proizvoda proizvedenih po neprihvatljivo niskim standardima dobrobiti. Od ključne važnosti na duge staze je mogućnost razlikovanja proizvoda na osnovu toga kako su proizvedeni ukoliko se ne želi da liberalizacija kompromituje netrgovinska pitanja kao što je dobrobit životinja, i ako se želi i da podstakne postizanje rezultata koji su pozitivni za sve. Obeležavanje predstavlja koristan strateški mehanizam, ali može da da tek delimičan doprinos, a u nekim slučajevima će predstavljati neodgovarajuće rešenje. EU treba da iskoristi polje delovanja programa obaveznog obeležavanja po sadašnjim propisima STO, počev od jaja. Multilateralni i bilateralni sporazumi predstavljaju isplative dugoročne ciljeve, ali verovatno neće rešiti neposrednije probleme koji se odnose na konkurentnost. Direktna sredstva mogu da ponude održiv način naknade proizvođačima za veće troškove dobrobiti, ali da bi bili održivi, biće im potrebna znatna ekonomska i politička podrška u okviru EU, uz dovoljnu fleksibilnost u okviru Sporazuma o poljoprivredi. Potrebno je više rada da bi se odredile razlike u troškovima između različitih sistema proizvodnje. Subvencije za izvoz ne podržavaju ciljeve dobrobiti životinja i teško se mogu opravdati. Međutim, njihovo ukidanje će obično biti od koristi po dobrobit životinja tek ako se primene odgovarajuće dopunske mere. Najdirektnija korist bi bilo ponovno dodeljivanje subvencija za izvoz kako bi se podržali ciljevi dobrobiti životinja. UE će se, ako ne postigne odgovarajuću nagodbu u pregovorima STO, i dalje oslanjati na postojeće vidove carinske zaštite kao što su tarife i kvote. Stoga je potrebno obezbediti da se one znatno ne smanjuju u određenim sektorima stočarstva sve dok se ne postigne dogovor o zadovoljavajućim alternativama.

 
Pripremio: Kris Fišer (Chriss Fisher), konsultant u ime Eurogrupe za dobrobit životinja

Eurogroup for Animal Welfare

6 rue de Patriotes

B-1000Brussels
 

03. novembra 2000.

--------------------------------------------------------------------------------

[1] Evropski savet (prim. prev.)

[2] Svetska trgovinska organizacija (prim. prev.)

[3] Sporazum o poljoprivredi (prim. prev.)