2. MERENJE DOBROBITI ŽIVOTINJA –
PREGLED LITERATURE
2.1 Uvod
Pošto
je dobrobit životinja ideja koja je neraskidivo povezana sa subjektivnim
vrednostima etičkih stavova, ostaje otvoreno pitanje da li se dobrobit
životinja uzgajanih na farmi može adekvatno izmeriti naučnim promenljivim
vrednostima. Tanenbaum (Tannenbaum) tvrdi da nauka zbog ovih vrednosnih sudova
nije u stanju da dokaže šta čini stanje dobrobiti životinja (Tanenbaum,
1991). Ovi vrednosni sudovi na dva načina mogu uticati na način
merenja dobrobiti životinja.
Kao
prvo, definicija dobrobiti životinja se razlikuje od naučnika do
naučnika. Neki je poistovećuju sa biološkim zdravljem (odn. nizak
nivo dobrobiti postoji samo kada je životinji umanjena sposobnost
preživljavanja i razmnožavanja), dok je drugi definišu kao kompletno
psihičko i fizičko zdravlje (ova druga definicija implicira više
kriterijume). Drugi pak smatraju da životinja ima nizak nivo dobrobiti tek
ukoliko je izložena neprijatnom psihičkom stanju (pa čak i ako ima
zdravstveni problem - ako ga životinja ne oseća, onda nema problem u
smislu dobrobiti). Dakle, naučnici će ovom problemu isprva prilaziti
sa različitih stanovišta, u zavisnosti od definicije za koju smatraju da
je (etički) ispravna. Kao drugo, prilikom izvođenja eksperimenata da
bi se utvrdilo da li neka životinja ispunjava kriterijume za relativan nivo
dobrobiti životinja, ljudska subjektivnost će uticati na izbor
metodologije, naučna merenja i njihovu interpretaciju.
Ovaj
vrednosni sud očigledno važi i za ocenu sistema proizvodnje u smislu nivoa
dobrobiti životinja uzgajanih na farmi koji se dovodi u vezi sa njima. Merenja
dobroboti životinja zasnovana na potrošaču na sličan način
će sadržati vrednosne sudove, iako se razlikuju od onih pomenutih u
prethodnom tekstu. Dakle, ne postoji jednostavan način da se dobrobiti
životinja uzgajanih na farmi meri na nepristrasan način. Postoje tri
glavna pristupa merenju dobrobiti životinja uzgajanih na farmi. To su merenja
zasnovana na potrošaču, proizvodnji i životinji, a svaki pristup ima svoje
dobre i loše strane. Interakcije između ova tri merenja prikazane su na
slici 2.1 u daljem tekstu. U narednim poglavljima preispitujemo svaki od ova
tri načina merenja.
Slika 2.1 Merenja dobrobiti životinja uzgajanih na farmi i njihov
međusobni odnos.
SISTEM
PROIZVODNJE
POTROŠAČ STANDARDI
DOBROBITI
|
|
|
|
mereNJA ZASNOVANA na
potrošačU mereNJA
ZASNOVANA na
proizvodnjI
|
|
|
|
mereNJA ZASNOVANA na životinjI
2.2 Merenja zasnovana na
potrošaču
Ekonomisti su sve donedavno
bili veoma daleko od oblasti dobrobiti životinja. To je zato što se dobrobit
životinja dugo shvatala kao problem kojim treba da se bave jedino discipline
zoologije i filozofije morala. Međutim, način na koji društvo koristi
životinje nije određen samo etičkim i naučnim motivima. Kada
društvo donosi odluke, uzeće se u obzir i ekonomski motivi, pošto će
te odluke imati značajan implikacije po dobrobit ljudi i resurse. Dakle,
ekonomisti su suočeni sa izazovom da kvanitativno izraze dobrobiti
životinja kao ekonomsku vrednost i da na taj način pokušaju da izvrše analizu ekonomskih implikacija sistema proizvodnje
životinja.
Način uključivanja
dobrobiti životinja u ekonomsku analizu u velikoj meri zavisi od osnovnih
etičkih pretpostavki koje se tiču života životinja. Ekonomske
metodologije sadrže implicitne i eksplicitne pretpostavke; neke od ovih pretpostavki
se odnose na stavove filozofije morala. Metodološki pristup koji se usvaja
prilikom ocene dobrobiti životinja zavisiće od toga da li se prihvata da
li životinje imaju moralni značaj za ljude i da li one imaju prava.
Životinje se u standardnoj teoriji proizvodnje posmatraju tek kao resursi koji
se koriste u korist ljudi. Iz te perspektive, "dobrobit životinja je samo
deo čovekovog shvatanja sopstvene dobrobiti, i ima tek indirektne veze sa
onim što je dobro za životinje" (Makinerni /McInerney/, 1994). Dakle, loša
dobrobiti životinja je bitna tek ako utiče na dobrobit ljudi (ili
"korisnost").
Kada se primeti da životinje uzgajane na
farmi pate, to kod nekih ljudi može biti uzrok beskorisnosti. Dakle, patnja
životinja uzgajanih na farmi postaje "eksternost" proizvodnje
životinja (odn. njena negativna nuspojava). Ukoliko se uoči da je nivo
dobrobiti životinja uzgajanih na farmi nizak, onda bi briga zbog patnji
životinja uzgajanih na farmi mogla da umanji korisnost po društvo. Može se desiti
da država prilikom izrade propisa o dobrobiti životinja uzgajanih na farmi ne
uzme u obzir taj problem; ukoliko se to desi, društvo onda možda ne koristi
svoje resurse na efikasan način. Benet /Bennett/ (1995) je ispitivao
nedovoljno priznavanje ovog problema.
Da
bi se optimizirala proizvodnja i potrošnja životinjskih proizvoda u društvu,
mora se utvrditi vrednost eksternosti dobrobiti životinja. U vezi s tim se
javljaju mnogi problemi, koji su uočeni u ekološkoj ekonomiji u pokušaju
da se dobiju vrednosti ekoloških eksternosti. Problemi se u slučaju
eksternosti dobrobiti životinja dele na dve grupe. Kao prvo, postoji velika
raznovrsnost sistema proizvodnje i životinjskih proizvoda gde se implikacije
dobrobiti životinja ne shvataju u potpunosti. Kao drugo, i kao što smo ranije
napomenuli, shvatanja dobrobiti životinja (a time i vrednosti u vezi sa
dobrobiti životinja) biće onoliko koliko ima i ljudi u društvu, a to
će se verovatno vremenom promeniti, uz mogućnost da su zasnovani na
pogrešnim informacijama ili da su bez naučnog utemeljenja.
Dva
najpraktičnija pristupa koja se mogu primeniti prilikom merenja vrednosti
eksternosti dobrobiti životinja jesu otkrivena sklonosti i izražena sklonosti.
Hedonističko ocenjivanje predstavlja pristup otkrivenoj sklonosti kada se
uzima da se cena neke robe može podeliti na sastavne osobine (karakteristike)
robe. Statistička/ekonometrijska analiza se koristi za
"izdvajanje" vrednosti određene osobine uz pomoć podataka
kojima se prikazuju varijacije u nivou osobine i ceni robe. U slučaju
životinjskih proizvoda, proizvodi koji imaju "atribut dobrobiti
životinja" mogli bi obuhvatati jaja od kokošaka koje se slobodno
kreću i mesa životinja koje se slobodno kreću/organska mesa.
Međutim, oni bi iz vizure potrošača mogli imati i atribute koji se ne
sreću kod konvencionalnih proizvoda, poput "ekološke održivosti"
ili atributa bezbednosti hrane/ljudskog zdravlja. Iako se vrednosti tih
atributa mogu razlučiti uz pomoć statističke analize, ostaju tri
najveća ograničenja. Kao prvo, postoji vrlo ograničen broj
životinjskih proizvoda koji imaju jasan "atribut dobrobiti
životinja". Kao drugo, varijacije tih atributa neće pomoći pri
određivanju vrednosti dobrobiti životinja kao javnog dobra. Kao
treće, ocene se zasnivaju na trenutno raspoloživim proizvodima, dakle,
primena hedonističkog ocenjivanja u analizi ex-ante je krajnje
ograničena.
Neodređena
ocena predstavlja metodu izražene sklonosti kojom se mogu izbeći sva tri
problema koji se javljaju kod hedonističkog ocenjivanja. Ova metoda
podrazumeva postavljanje pitanja ljudima da li su spremni da plate neku robu na
osnovu zamišljenog tržišnog scenarija. Pitanja se mogu postavljati i
potrošačima i ljudima koji nisu potrošači, i mogu se dobiti vrednosti
koje su u vezi sa predlozima u cilju napretka u dobrobiti životinja.
Međutim, jedna od najčešćih kritika ove metodologije jeste da se
njome ne dobijaju pouzdane ocene. To je možda zato što ljudi daju preterane
ocene po principu "velikog oduševljenja" (odn. ljudi tvrde da su veoma
spremni da plate zato što se zbog toga dobro osećaju), ili to smatraju
zamenom za druge probleme. Ove kritike se uzimaju u obzir prilikom
osmišljavanja anketa za neodređenu ocenu i u statističkim analizama
podataka koji se u njima dobijaju. Druga kritika se zasniva na činjenici da
je mnogim ljudima koji nisu potrošači neke robe teško da je ocene jer
imaju malo znanja o toj robi. Međutim, situacija je možda obrnuta kada je
reč o dobrobiti životinja. Prednost metode neodređene ocene je u tome
što se može koristiti i za merenje uticaja opažanja na ocene na osnovu davanja
različitog nivoa informacija ispitanicima. Tržište bi teorijski već
trebalo da uračuna privatne troškove potrošnje životinjskih proizoda, koja
obuhvata beskorisnost za potrošača koja je u vezi sa lošom dobrobiti životinja,
iako to možda nije tako u praksi. Dakle, neodređenom ocenom pokušava se da
se izmeri "loš" položaj loše dobrobiti životinja u javnosti uz
pomoć ocena "spremnosti na plaćanje" kod potrošača
raznih životinjskih proizvoda i ljudi koji nisu potrošači. Benet (1996) je
sproveo anketu za neodređenu ocenu na 2000 ljudi u Velikoj Britaniji da bi
utvrdio koliko su ljudi spremni da plate za donošenje propisa o zabrani
kaveznih baterija.
Međutim,
postoje problemi kada se pristup neodređene ocene koristi za merenje
napretka u smislu nivoa dobrobiti životinja uzgajanih na farmama. Jedan od
problema je to što spremnost na plaćanje koju navode ispitanici s ciljem
da se promeni proizvodna praksa može u sebi sadržati ocene drugih uočenih
prednosti nezavisno od dobrobiti životinja (Henson /Henson/ i Bird /Beard/,
1994). Dake, njome se ne meri samo vrednost uočenog nivoa dobrobiti
životinja. Postoje i problemi uopšte sa pristupima zasnovanim na
potrošaču. Jedan od osnovnih problema sa pristupom zasnovanim na potrošaču
(a naročito sa metodama izražene sklonosti) jeste to što se uočen
nivo dobrobiti životinja koji se dovodi u vezu sa određenom proizvodnom
praksom koja se ocenjuje može razlikovati od stvarnog nivoa dobrobiti koju
životinje uživaju. To se teorijski može rešiti davanjem tačnih
naučnih informacija potrošačima o nivou dobrobiti životinja u
različitim sistemima proizvodnje (što zahteva primenu merenja zasnovanih
na životinji). Međutim, nisu svi potrošači u stanju da u potpunosti
razumeju velike količine naučnih informacija koje im se saopštavaju s
ciljem da davju ocene na osnovu potpunih informacija (osim toga, informacije o
naučnim merenjima dobrobiti životinja zasnovanim na životinji su
ograničene, o čemu će biti reči u poglavlju 2.3). Konačno,
izmerene vrednosti zasnovane na potrošaču predstavljaju izmerene vrednosti
ljudske dobrobiti, i njihova primena je ograničena kada se primenjuju na
merenje stvarnog nivoa dobrobiti životinja.
2.3
Merenja
zasnovana na životinji
2.31 Naučne tehnike
Nauka može da omogući
merenja velikog broja promenljivih za koje se smatra da su bitne prilikom
utvrđivanja dobrobiti, i koje su od koristi sve dok su prihvaćeni
vrednosni sudovi koji prethode njihovom prikupljanju. Merenje promenljivih za
one koji smatraju da biološko zdravlje predstavlja kriterijum dobrobiti
životinja prilično je jednostavno, a primeri za te promenljive jesu stope
rasta i stepen oboljevanja (Frejzer /Fraser/, 1993). Promenljive prilikom
utvrđivanja dobrobiti životinja na osnovu širih definicija dobrobiti nisu
tako opipljive. Brum /Broom/ (1986) tvrdi: "dobrobit životinje je njeno
stanje u smislu pokušaja da se nosi sa svojim okruženjem". On dobrobit
opisuje kao osobinu pojedine životinje koja obuhvata stepen uspeha u nošenju sa
svim vidovima uticaja okruženja, neuspeh u tome koji može dovesti do bolesti,
povrede ili smrtnog ishoda, stepena lakoće ili težine nošenja sa
okruženjem. Brum navodi da "dobrobit varira od veoma dobre do veoma loše,
a može se naučno proceniti pod uslovom da se primenjuje odgovarajući
raspon izmerenih vrednosti" (Brum, 19991). Te vrednosti obuhvataju
fiziološki odgovor, ponašanje, imuni sistem (zdravlje predstavlja deo
dobrobiti) i osećaje poput bola, straha ili zadovoljstva (Brum, 1991). Ovo
poslednje obuhvata subjektivne osećaje životinja kao osećajnih
bića.
Postoje dve glavne metode
koje se koriste za korelaciju subjektivnih osećaja životinja sa merljivim
promenama. Prvi pristup je izložiti životinju "izazivačima
stresa", odn. neprijatnim stimulusima, a zatim beležiti fiziološke promene
i promene u ponašanju. Ako se slični odgovori jave u drugom kontekstu,
može se pretpostaviti da je životinji i to neprijatno. Drugi pristup je
beležiti fiziološke promene i promene u ponašanju koje se javljaju kod ljudi
koji su uznemireni, odn. koji su izloženi neprijatnim stimulusima, a zatim
uočavati slične promene kod životinja (ovo je poznato kao argument po
analogiji)(Mejson /Mason/ i Mendl /Mendl/, 1993).
Danas postoji izvestan stepen
saglasnosti o tome koje fiziološke promenljive je najpraktičnije i najkorisnije
meriti. Smatra se da smanjena plodnost, loše funkcionisanje imunog sistema,
čir na želucu, nivo kortizola i prolaktina ukazuju da životinja ima vrlo
nizak nivo dobrobiti (Mejson i Mendl, 1993). Stvarno merenje promenljivih je
relativno jednostavno, ali njihova ocena nije. Postoje tri osnovna problema:
promenljive često ne kovariraju, često je teško utvrditi njihov
značaj i teško je doći do opštih zaključaka. Razlog za to je što
vrsta, vreme i trajanje neprijatnih stimulusa mogu uticati na reakciju životinje
na njih, kao i uzrast, pol i fiziološko stanje životinje. Razlike bi se mogle
javiti i usled trajanja odgovora koji se meri i osobina na nivou vrste i
jedinke (Mejson i Mendl 1993). Osim toga, neki indikatori stresa su i
indikatori prijatnih aktivnosti (Dokins /Dawkins/, 1998). Svi ovi činioci
otežavaju procenu stanja u kojem se životinja nalazi.
I promenljive u ponašanju
mogu se koristiti za određivanje nivoa dobrobiti životinja (Frejzer i
Brum, 1990), kao što je količina stereotipnog i apatičnog ponašanja i
slučajevi čedomorstva. Ovakva ponašanja se obično posmatraju sa
udaljenosti uz pomoć televizije u zatvorenoj mreži, i vodi se evidencija o
učestalosti takvog ponašanja. Primer takvog eksperimenta je eksperiment
koji su izveli Eplbi (Appleby) i grupa autora (1998), u kojem su se ispitivale
reakcije prasića na rano odvajane od krmače. Kada su prasići
odvojeni od krmače, počeli su da proizvode veći broj zvukova
visoke frekvencije. Međutim, na osnovu eksperimenata sa ponašanjem teško
je interpretirati stepen patnje koju životinja oseća.
Drugi problem kod merenja
dobrobiti životinja uz pomoć ovih konvencionalnih naučnih
promenljivih jeste na filozofskom nivou, odn. pošto postoji veća
saglasnost o negativnim elementima koji utiču na dobrobiti nego o pozitivnim,
postojaće pristrasnost prilikom merenja pozitivne dobrobiti. Dobrobit
životinje može biti ugrožena činjenicom da životinja nije u stanju da
uživa u pozitivnim iskustvima (Sendou /Sandoe/ i Simonsen /Simonsen/, 1992). Ta
pozitivna iskustva obuhvataju udobnost, igranje, istraživanje i zadovoljstvo, i
dok neki naučnici poriču da životinje osećaju ovakva prijatna
stanja, drugi insistiraju da njih ne treba izuzeti iz kriterijuma dobrobiti
(npr. Frejzer, 1993). Ispitivanje izražavanja osećanja kod životinja je
ograničeno, i vrlo malo studija je sprovedeno na životinjama uzgajanim na
farmama; dakle, trenutno nije moguće utvrditi da li je neka životinja
zadovoljna. Jedan od načina da se to postigne moglo bi biti bolje
shvatanje signala životinjske komunikacije. Na primer, prilikom uspostavljanja
roditeljske veze kod ovaca izgleda da učestvuje olfaktorna komunikacija
(Poindron /Poindron/ i Levi /Levy/, 1990), a otkriveno je da kod kokošaka
postoji oglašavanje koje nastaje kao odgovor na neprijatne situacije (Frejzer,
1993). Inače, testiranjem sklonosti u smislu okruženja moguće je
otkriti koje aktivnosti ili situacije neka životinja više voli.
2.31 Merenje sklonosti
životinja
Jak argument u raspravi o
dobrobiti životinja jeste da životinja više voli neku aktivnosti ili situaciju
od druge. Jedan od prvih testova u cilju utvrđivanja sklonosti bio je u
vezi sa kokoškama iz kaveznih baterija. Nasuprot uvreženom mišljenju o tome
koja je najbolja vrsta podnog materijala za kokoške u kavezu, kada bi kokoškama
bilo omogućeno da biraju vrste poda, najviše bi volele pod od tanke žice
(Frejzer, 1993). Testovi sklonosti se od tog eksperimenta nalaze u širokoj u
upotrebi u istraživanju dobrobiti životinja (na primer, Moinard /Moinard/ i
Šervin /Sherwin/ (1998) proučavaju ulogu uljtraljubičaste svetlosti u
prostoru gde je smeštena domaća kokoška). Međutim, došlo je i do
značajnog zaokreta od preterano jednostavnih pitanja, pa su eksperimenti
počeli da iziskuju složeniju vrstu i kontrolu. Testiranje sklonosti u
nekim slučajevima može pružiti tačniju sliku potreba životinje nego
fiziološki eksperimenti. Na primer, Perot (Parrott) i grupa autora (1996)
otkrili su da uskraćivanje hrane ovcama u toku 48 sati nije izazvalo
oslobađanje kortizola ili prolaktina, ali su Džekson (Jackson) i grupa
autora (1999) otkrili da je nakon samo 6 sati bez hrane došlo do znatnog
povećanja motivacije za uzimanje hrane kod ovaca. Međutim, glavni
nedostatak testiranja sklonosti jeste to što se njime ne ukazuje na stepen
značaja koji životinja pripisuje omiljenoj opciji, a to se može rešiti
složenijim testom sklonosti u kojem se primenjuje ekonomska teorija.
Studije ponašanja životinja u
odnosu na ekonomske ideje potražnje nastale su pedesetih godina 20. veka, ali
su slabo napredovale sve do kraja sedamdesetih. Herš (Hursh) je napisao jedan
od prvih radova u kojem se ponašanje životinje eksplicitno dovodi u vezu sa
prilagodljivošću potražnje. Herš (1980) detaljno opisuje primenu ekonomske
teorije u analizi ponašanja i tvrdi da ne pokušava da dokaže ili opovrgne
nijedan aspekt ekonomske teorije, već da "prilagodi" materiju
mikroekonomije za primenu sa eksperimentalnim podacima iz eksperimenata sa
životinjama. Herš je izneo sledeće četiri tvrdnje: "1.
Eksperiment sa ponašanjem predstavlja privredni sistem, a njegove osobine mogu
veoma da utiču na rezultate. 2. Pojačani stimulusi se mogu
razlikovati po funkcionalnoj svojini pod nazivom prilagodljivost potražnje koja
je nezavisna od relativne vrednosti. Pojačani stimulusi mogu funkcionisati
kao dopune a i kao zamene. 4. Konačno, pošto se pojačani stimulusi
razlikuju po prilagodljivosti i pošto mogu biti komplementarni, jednostavno
jednodimenzionalno pravilo izbora kao što je uparivanje (teorija ponašanja o
tome kako se vrši izbor) ne može se objasniti čitavo ponašanje prilikom
vršenja izbora" (Herš, 1980).
Herš
(1980) navodi da se "pojačani stimulusi mogu razlikovati po svojoj
prilagodljivosti potražnje", ali napominje da je neophodno da jedinice
(cene i potrošnje) prilikom upoređivanja prilagodljivosti različitih
krivih potražnje budu proporcionalne: ako se neka roba kupuje povlačenjem
lanca, dok se druga kupuje pritiskom na polugu, isti broj odgovora možda
neće predstavljati ekvivalentne cene (Herš, 1980). On uočava luksuz,
potrebu, zamenu i dopunu. Značaj Heršovog rada je u tome što je doveo do
sve veće svesti o mogućoj primeni ekonomije u studijama ponašanja.
Osamdesetih godina 20. veka naglo se povećao broj studija ponašanja u
kojima su se koristile ekonomske ideje potražnje. Oni obuhvataju radove Kejgela
(Kagel), Batalia (Battalio), Reklina (Rachlin) i Grina (Green) kojima su
određene obične i prihodom kompenzovane krive potražnje za pacove
(Kejgel i grupa autora, 1981), radove o kokoškama u kaveznim baterijama
(Dokins, 1983) i eksperimente kojima se određuju krive potražnje kod
socijalnog kontakta i ishrane svinja (Metjuz /Mathews/ i Lejdevig /Ladewig/,
1987).
Da
bi se dobila kriva potražnje, potrebno izmeriti vrednost razmene.
Očigledno da ideja novca kao sredstva razmene ništa ne znači
životinjama, barem ne životinjama koje ne pripadaju primatima (u Sjedinjenim
Američkim Državama se na šimpanzama i orangutanima trenutno izvode
eksperimenti sa novcem), pa se moraju
koristiti direktnije mere vrednosti. Ona bi mogla da poprimi oblik
fizičkog rada ili davanja vremena za različite aktivnosti (na osnovu
toga da ideja "vreme je novac" podjednako važi kod životinja). Drugo
rešenje je prihvatila Dokinsova (1983) u svojoj studiji sklonosti kokošaka
prema hrani i gnezdu. Šest kokošaka iz kaveznih baterija je imalo priliku da
provede osam sati van kaveza (u kojima su imale samo vodu), pa su smeštene u
sistem spojenih kaveza gde je na jednoj strani bilo hrane a na drugoj gnezda.
Kokoškama je dato šest dana da se naviknu na ovaj postupak, a zatim se pratila
količina vremena koje su provodile na svakoj strani kaveza. Količina
vremena je bila ograničena na četiri sata (u toku šest dana) a zatim
na dva sata (u toku šest dana). Posmatrana je i kontrolna grupa kokošaka kako
bi se izvršila poređenja. Sklonosti kokošaka sa različitim
"prihodima" dobijene su merenjem procenta vremena provedenog na
različtim stranama kaveznog sistema. Uočeno je da je sklonost
kokošaka prema hrani bila veća od sklonosti prema gnezdu. Detaljnije
proučavanje su devedesetih godina 20. veka sproveli Metjuz i Lejdevig
(1994, 1996). Utvrdili su potražnju svinja za socijalnim kontaktom, hranom i
drugim dobrima što je prikazano u tabeli 2.1.
Rad
koji se detaljno bavio temom ekonomske teorije u okviru studija sklonosti i
eksplicitno bavio korišćenjem krivih potražnje u cilju poboljšanja
dobrobiti životinja takođe je uradila Dokinsova (1988). Dokinsova priznaje
da je glavni cilj studija ponašanja u vezi sa dobrobiti životinja pokušaj
merenja stepena patnje kojoj su životinje izložene, merenjem "uočljivih
spoljašnih indikatora" (Dokins, 1988). Međutim, ona priznaje da
problem nije "samo odlučiti koje fiziološke promenljive ili
promenljive ponašanja posmatrati, već saznati koliko promena ovih
varijabli predstavlja patnju" (Dokins, 1988).
Tabela 2.1: Prosečne vrednosti prilagodljivosti cena potražnje za
odabranu robu (svinje)
Prilagodljivost |
Roba |
|
-0,02 |
hranilica |
|
-0,10 |
strugotine drveta |
|
-0,11 |
piljevina |
|
-0,14 |
prostirka od slame |
|
-0,19 |
seckana slama |
|
-0,25 |
pesak |
|
-0,49 |
socijalni kontakt |
|
-0,56 |
hranilica sa senom |
|
-0,60 |
točak |
|
-0,63 |
otvoren kapak |
Izvor:
Metjuz i Lejdevig (1994)
Dokinsova deli patnju na dve
kategorije: "1). Patnja izazvana prisustvom stanja ili tretmana kada je
životinja motivisana da pobegne od njih ili da ih izbegne, ali ne može (averzija);
2). patnja izazvana odsustvom određenih stanja, kada je životinja
motivisana da se ponaša na određen način, ali nije u stanju da to
učini zbog fizičkog ograničenja ili nedostatka
odgovarajućih stimulusa (lišavanje)" (Dokins, 1988). Dakle, od
značaja su upravo uočeni troškovi (onako kako ih opaža životinja).
Iako se troškovi onako kako ih opaža životinja mogu meriti uz pomoć
testova sklonosti i praktičnog uslovljavanja, i možeu se izvesti
prilagodljivost potražnje za "robom", Dokinsova priznaje da postoje
problemi da se životinje nauče da reaguju. Može se desiti da kao prvo
nekompatibilnost odgovora i pojačani stimulus, i kao drugo
kratkoročni odgovori ne odražavaju tačno potrebe. To se može rešiti,
tvrdi ona, merenjem potražnje na drugi način (odn. "prirodnije"
ponašanje) i merenjem potražnje u toku dugih vremenskih perioda (manipulacija
raspoloživim vremenom). Dokinsova smatra da bi upoređivanje
prilagodljivosti omogućilo rangiranje aktivnosti prema značaju za
životinju, i napominje da se "poređenje krivih potražnje za hranom i
drugim aktivnostima može koristiti kao merilo dobrobiti" (odn. pod
pretpostavkom da je hrana najosnovnija potreba; Dokins, 1988). To se dalje
istražuje u njenom kasnijem radu (Dokins, 1990).
Međutim, Dokinsova ne
uviđa
druge probleme kod ovog pristupa. Rezultati bi se mogli iskomplikovati dopunom
i zamenom; dobijene krive potražnje mogu zavisiti od toga da li se eksperiment
vrši u otvorenoj ili zatvorenoj privredi; prilagodljivost se može odrediti uz
pomoć uočenih rizika, pa se moraju ispitati efekti predvidljivosti
ili njen nedostatak. Isto tako, (a) ono što životinja odabere ne mora biti u
njenom durogočnom interesu, pa treba uzeti u obzir i druga merenja
dobrobiti; (b) životinja u nekim fizičkim stanjima možda nije motivisana
da odgovori, pa prvi kriterijum dobrobiti mora biti fizičko zdravlje
životinja; i (c) krive potražnje mogu biti nelinearne, pa se za
određivanje oblika krive potražnje mora koristiti raspon promena cena
(Dokins, 1988). Postoje i razlike u sklonostima između pojedinih
životinja. Ali nijedan od ovih problema nije nesavladiv prema mišljenju
Dokinsove, i oni "ne umanjuju značaj analize krive potražnje"
kao instrumenta za procenu dobrobiti životinja (Dokins, 1988).
Postoji
jedna sporna pretpostavka (koju Dokinsova uviđa 1988.) na kojoj se zasniva
ova vrsta analize ponašanja. A to je da je visoko motivisana potreba jednaka
patnji. Pa ipak, studije sklonosti zaista pružaju alternativan način
merenja dobrobiti životinja, a istraživanja pokazuju podudarnost nekih studija
potražnje životinja sa fiziološkim potrebama (npr. kokoške će se truditi
da podese grejalice do temperature koja se poklapa sa toplotnim uslovima
neophodnim za optimalno funkcionisanje – Dankan /Duncan/ i Frejzer, 1977). Još
jedan problem kod ovog pristupa istakao je Ng (1990), koji ukazuje da
prilagodljivost neće dati tačnu vrednost sklonosti, već se mora
koristiti površina koju obuhvata kriva potražnje. Površinom ispod krive meri se
korisnost dobijena na osnovu potrošnje te količine robe u toku navedenog
vremenskog perioda. Ovakvo neshvatanje prilagodljivosti potražnje od strane
zoologa, u smislu onog što one predstavljaju, predstavlja duboko ukorenjen
problem.
Zoolozi
su ranije pretpostavljali da su prilagodljivosti potražnje konstantne, ali to
se retko dešava, pa se u studijama sklonosti zasnovanim na potražnji
obično iscrtava prava linija kroz vrednosti potražnje da bi se dobila
jedna prilagodljivost potražnje. Ova pretpostavka da su prilagodljivosti
potražnje konstantne je takva da se svakoj robi može pripisati jedna
prilagodljivost, što zoolozima omogućava da robu rangiraju prema sklonosti
neke životinje (videti tabelu 1). Površina ispod krive potražnje u etiologiji
je nazvana "potrošačev višak", a u ekonomiji se koristi
drugačija definicija. Vrednost ovog merenja jačine sklonosti nije
naišla na veliko odobravanje u oblasti zoologije. Međutim, danas se na
Univerzitetu u Kembridžu sprovode eksperimenti u cilju određivanja ovih
vrednosti za raznu robu..
Ako
se priznaju ograničenja svih pristupa zasnovanih na životinji i pažljivo
isplaniraju eksperimenti, mogli bi se dobiti korisni rezultati o stanju
dobrobiti životinja u različitim uslovima, između različitih
sistema proizvodnje i u okviru njih. Vrednost ovih istraživanja se dalje može
uvećati uz pomoć meta-analize. Rezultati eksperimenata u okviru
medicinskih istraživanja čuvaju se u centralnoj bazi podataka, što
omogućava projekte u kojima se kombinuju postojeći podaci iz brojnih
izvora, a to bi se moglo proširiti na istraživanja dobrobiti životinja (Lorens
/Lawrence/, 1998).
2.4
Merenja zasnovana na proizvodnji
Moguće
je proceniti dobrobit u smislu korišćenih proizvodnih postupaka. To se
može zasnivati na naučnim dokazima o tome koji činioci okruženja su
bitni životinjama. Na primer, Livzi (Livesey) i grupa autora (1998) otkrili su
da je primećeno da se hemoragične lezije kod junica češće
javljaju ako se životinje drže u stajama sa boksovima, a da se povlače
kada se junice drže u stajama sa slamom. Pristup zasnovan na proizvodnji je
najpraktičniji pristup za merenje nivoa dobrobiti životinja uzgajanih na
farmama jer se može prevesti u tekuću praksu koja je prisutna u uzgajanju
stoke. Odmah se dobija i broj životinja koje se gaje u različitim
sistemima proizvodnje. Međutim, ljudska subjektivnost o nivou dobrobiti
životinja koja je u vezi sa različitim sistemima može da zavara. Dakle,
potrebna je naučna procena raznih aspekata sistema proizvodnje. Ali
čak i tada može biti velikih razlika u smislu nivoa dobrobiti životinja u
okviru sistema u zavisnosti od sposobnosti upravljanja lica koje drži stoku. Na
primer, iako su svinje visoko motivisane da imaju prostirku od slame,
moguće je umanjiti njihovu dobrobit kada se prostirka od slame obezbedi
lošim rukovođenjem. Viteker (Whittaker) i grupa autora (1998) otkrili su
da se hranjenjem krmača na podu sa slamom povećala agresija (a time i
povrede) u odnosu na krmače koje su hranjene u oborima bez slame.
Međutim, ako se pretpostavi da u svim sistemima proizvodnje postoje
jednake sposobnosti upravljanja ili da se u svim sistemima vodi računa o
najboljoj praksi, tada je moguće izvršiti značajna poređenja
između tih sistema.
Tabela 2.2: Upoređivanje dobrobiti u sistemu/sistemima za proizvodnju
jaja.
Indikator dobrobiti |
kavezi |
volijere |
slobodno kretanje |
|
Prostor za kretanje |
- |
+ |
+ |
|
Pravljenje gnezda/češanje/kupanje |
- |
+ |
+ |
|
Složenost okruženja |
- |
+ |
+ |
|
Prisutnost sunčeve svetlosti |
- |
- |
+ |
|
Socijalna interakcija |
- |
+ |
+ |
|
Otkrivanje zdravstvenih problema |
+ |
- |
- |
|
Jednostavnost dezinfekcije |
+ |
- |
- |
|
Kontrola parazita |
+ |
- |
- |
|
Kontakt sa telesnim izlučevinama |
+ |
- |
- |
|
Medicinsko lečenje |
+ |
- |
- |
|
Sakaćenje |
- |
- |
+ |
|
Kanibalizam |
- |
- |
+ |
|
Izbegavanje uočene opasnosti |
- |
+ |
+ |
|
Zaštita od grabljivica |
+ |
+ |
- |
|
Kontrola toplote |
+ |
+ |
- |
|
Kvalitet ishrane |
+ |
+ |
- |
|
Kvalitet vode |
+ |
+ |
- |
|
Kvalitet vazduha |
- |
- |
+ |
|
(- = relativno lošija, + = relativno bolja dobrobit) |
|||
Izvor:
Hernik /Hurnik/ (1990)
Hernik (1990) je uporedio tri
tipa sistema za proizvodnju jaja na osnovu raznih aspekata dobrobiti
dajući im plus ili minus. U navedenoj tabeli 2.2 vrši se upoređivanje
sistema za proizvodnju jaja u kavezima, volijerama i uz slobodno kretanje.
I Hjuz /Hughes/ (1998) je
pokušao da uporedi sisteme za proizvodnju jaja u smislu statusa dobrobiti
životinja na osnovu raznih aspekata tih sistema.
Tabela 2.3:
Upoređivanje dobrobiti u sistemima za proizvodnju jaja (b).
Indikator dobrobiti |
kavezi |
volijere |
slobodno kretanje |
|
Kretanje |
* |
** |
*** |
|
Pravljenje gnezda |
* |
*** |
*** |
|
Češanje/kljucanje |
* |
*** |
*** |
|
Opšta higijena |
*** |
** |
* |
|
Oštećenje perja |
* |
** |
*** |
|
Stanje stopala |
* |
**/*** |
**/*** |
|
Čvrstina skeleta |
* |
*** |
*** |
|
Stereotipno ponašanje |
* |
*** |
*** |
|
Kanibalizam |
**/*** |
*/*** |
*/*** |
|
Strah |
* |
** |
**/*** |
|
Agresija |
*** |
? |
** |
|
Nepostojanje kontrole okruženja |
*** |
** |
* |
|
Prašina/amonijak |
*** |
*/** |
** |
|
(* = najgori, ** = prosečan, *** = najbolji rezultat dobrobiti) |
|||
Izvor: Hjuz (1998)
Šulte (Schulte) i grupa
autora (1998) izveštavaju o primeni indeksa dobrobiti životinja u Austriji
kojim se uzgajanje životinja ocenjuje na osnovu pet osnovnih kriterijuma:
mogućnost kretanja, socijalni kontakt, stanje poda, svetlost i
ventilacija, i kvalitet nege. U ovom sistemu su dozvoljena manja odstupanja u
kriterijumima, ali potpuno odstupanje nije dozvoljeno ni u jednoj oblasti.
Sudrum(Soudrum) i grupa
autora (1994) prijavljuju sličan sistem uz pomoć sedam glavnih
kriterijuma za mlečne krave koji se ocenjuju na skali od jedan do sedam.
Ukupan zbir ovih poena se zatim koristi kao indeks dobrobiti. Kriterijumi koji
se uzimaju u obzir su: mogućnost kretanja, lakoća uzimanja
hrane/vode, mogućnost za socijalno ponašanje, mesto za odmaranje, udobnost
i mogućnost istraživanja, higijena i nega životinja. Ovaj sistem se
koristi u Švajcarskoj, Nemačkoj i Holandiji, a testiran je u Irskoj (Šulte
i grupa autora, 1998, koji ovaj sistem opisuju kao "praktičan"
sistem za ocenjivanje i upoređivanje standarda dobrobiti životinja na
individualnim farmama).
Sistem sličan navedenim
sistemima koristi Državna veterinarska služba Ministarstva za poljoprivredu,
ribarstvo i hranu za inspekcije dobrobiti na farmama. Ovaj sistem se zasniva na
osam aspekata uzgajanja životinja: upravljanje, držanje, okruženje, prostor,
hrana i voda, prevencija bolesti, lečenje bolesti i sakaćenje.
Međutim, ne postoji bodovanje ovih kriterijuma, već samo klasifikacija
u četiri grupe od A do D u zavisnosti od toga da li farme (A) u potpunosti
poštuju propise i pravilnike o radu, (B) u potpunosti poštuju propise ali ne i
pravilnike, (C) ne poštuju propise ili (D) izazivaju nepotreban bol ili
nepotreban stres kod životinja (MAFF[1],
na osnovu lične komunikacije).
I kod metode opisane u Petom
poglavlju ove studije koriste se brojni kriterijumi (oko 10 za svaki sistem proizvodnje koji se ocenjuje) za bodovanje učinka
različitih standarda dobrobiti životinja kao sredstvo procene uticaja
poštovanja tih standarda na dobrobit životinja (videti tabelu 5.1 u Petom
poglavlju). Brojni kriterijumi koji se koriste odnose se na ponašanje
životinja, drugi se odnose na stanje bolesti, a neki na fizičke
performanse. Bodovi su na skali od 100 i dodeljuju se u skladu sa relativnim
značajem svakog kriterijuma za ukupnu dobrobit.
Problem sa većinom ovih
sistema je u tome šta oni znače u smislu ukupnog merenja dobrobiti
životinja i što su dozvoljena odstupanja u kriterijumima. Da bi se sistemi proizvodnje rangirali u smislu statusa dobrobiti životinja u
njima, treba napraviti odstupanja u individualnim merenjima između sistema proizvodnje. To su proučavali Tejlor (Taylor) i grupa autora
(1995). Preispituju se dva teorijska modela: maksimiziranje očekivane
korisnosti (MOK) i dominacija isplativosti (DI). Oni tvrde da je DI teorijski
bolja od MOK. MOK se već koristi u poljoprivredi, na primer kod ocene
prilagođenosti mlečne stoke, indeksa performansi i vrednosti priploda
(Tejlor i grupa autora, 1995). Svaki činilac ima ocenu korisnosti i
značaj. Indeks MOK omogućava odlučivanje o tome koja alternativa
pruža najveću korist. Dakle, onaj koji donosi odluke u smislu dobrobiti
životinja uzgajanih na farmi mora da zna ocenu korisnosti za sve činioce
relevantne za dobrobit u svim različitim sistemima proizvodnje, i njihov značaj. Iako autori navode primer
kaveznih baterija, tvrde da je ovaj pristup nemoguć zato što nemamo
dovoljno saznanja o potrebama životinja i o njihovom relativnom značaju za
životinje. To je potencijalni zadatak eksperimenata o potražnji kod životinja.
Autori tvrde i da bi se ovaj pristup mogao još iskomplikovati zbog same
činjenice da neki činioci mogu delovati jedan na drugi. To bi se
rešilo studijama potražnje kod životinja jer je moguće modelirati
supstitutivnu i komplementarnu robu..
Tejlor i grupa autora (1995)
zatim ispituju DI, što ne zahteva kvantifikovanje korisnosti ili relativnog
značaja. Ispitivanje obuhvata kvalitativno rangiranje sklonosti (koje se
rangiraju u okviru jednog činioca) – odn. koji sistem ima najviše koristi
u okviru svakog činioca relevatnog za dobrobit. Jedan sistem verovatno
neće imati "kompletnu dominaciju" nad drugim sistemima zbog
broja činilaca koji su obuhvaćeni. Oni tvrde da se ovaj problem može
rešiti. Zatim opisuju klasifikaciju činilaca relevantnih za dobrobit:
zaštitne promenljive, neposredne biološke potrebe i indikatori, i tvrde da je
rešenje ovog problema uključivanje raspoloživih informacije u okviru samog
atributa. To se može postići na dva načina: "nepotpuna
dominacija", kao što samo ime kaže, predstavlja popuštanje potpune
dominacije, tako da je dominacija (n-3), na primer, situacija kada postoji
dominacija kod svih činilaca osim kod tri. To se može primenjivati u okviru
i između funkcionalnih klasa. Autori napominju da "činioci za
koje se zna da imaju jak neposredan uticaj na kvalitet života životinja ne
treba da budu među činiocima isključenim iz dominacije ".
Međutim, pitanje odlučivanja o tome koji činioci se mogu
isključiti zasniva se na vrednosnim sudovima. Drugi način je
"ograničena dominacija neodređenosti ". Autori objašnjavaju
kako se neke neodređenosti mogu odbaciti ukoliko nisu verovatne (DI
teorijski zahteva da se uzmu u obzir sve moguće neodređenosti).
Treći način je "ograničena dominacija promenljive".
Ovde se uzimaju u obzir samo jedan ili dva činioca relevantna za dobrobit,
a nebitni činioci se odbacuju. Odluka o beznačajnosti/značaju
može se doneti na osnovu rangiranja potreba životinje. Za to će biti
potrebno razumevanje odnosa u okviru jednog atributa. Četvrti način
je "negativne promenljive" i obuhvata odlučivanje o nekim
činiocima za koje se smatra da su od kritičnog značaja. Dakle,
sistemi koji ne ispunjavaju ove kriterijume automatski ne ispunjavaju
kriterijum. Međutim, autori ne daju jasne odgovore kako se odlučuje o
tome. Čak i ako DI ne zvuči bolje od MOK, autori tvrde da je
efikasnija pošto zahteva kvalitativne ocene a ne kvantitativne ocene, a na taj
način zahteva i manje pretpostavki.
Problem sa čitavim ovim
pristupom je u tome što bi prilikom korišćenja metode DI dve
različite osobe mogle da imaju potpuno različite ocene sistema proizvodnje, jer ima previše subjektivnih odluka (što se
delimično vidi u nekim razlikama u rezultatima u navedenim tabelama 2.2 i
2.3). Možda bi bilo bolje koristiti upravo MOK zajedno sa eksperimentima sa
potražnjom kod životinja. Međutim, biće potrebno mnogo vremena da se
dobiju sve relevantne informacije na osnovu eksperimenata sa potražnjom kod
životinja. Dakle, potreban je drugačiji način merenja stvarnog stanja
dobrobiti životinja u raznim aspektima sistema proizvodnje. Odgovor bi mogao biti oblik DI zasnovane na svim
raspoloživim naučnim podacima. Ukratko, jedan od načina
povećanja efikasnosti ove metodologije za oblasti gde nedostaju
eksperimentalni podaci zasnovani na životinji jeste povezivanje okruženja koja
postoje u raznim sistemima za proizvodnju životinja sa okruženjima koja postoje
u njihovom omiljenom prirodnom staništu. Na primer, okruženja koja krmače
najviše vole slična su gnezdima koja krmače traže u prirodi (Frejzer
i Metjuz, 1997). Saglasnost u mišljenju o relativnom značaju raznih
činilaca okruženja koji se nalaze u sistemima proizvodnje za dobrobit životinja mogla bi se ostvariti uz
pomoć opsežnih konsultacija u okviru naučne zajednice koja se bavi
dobrobiti životinja. Ta ideja se koristi kod metode koja je predstavljena u
Petom poglavlju.
2.5
Zaključak
Tri pristupa merenju
dobrobiti životinja koji su proučeni u prethodnom tekstu naglašavaju
problem dobijanja tačnih vrednosti dobrobiti životinja uzgajanih na
farmama. Pristup zasnovan na potrošaču je teorijski dobar, u smislu
uočenog nivoa dobrobiti životinja uzgajanih na farmama, a neodređena
ocena predstavlja koristan instrument prilikom ocenjivanja uticaja državne strategije dobrobiti životinja
uzgajanih na farmi na dobrobit ljudi. Ali ovaj pristup bi u kontekstu ove
studije imao samo ograničenu primenu.
Pristup zasnovan na
proizvodnji verovatno će biti najkorisniji za ovu studiju. Kod
različitih sistema proizvodnje mogu se
uočiti velike razlike u smislu dobrobiti životinja. Međutim, to je
prilično pojednostavljen pristup ako poređenjem ne budu
obuhvaćene detaljne definicije i odredbe.
Merenja zasnovana na
životinji su merenja dobrobiti životinja uzgajanih na farmi kojima se daje
prednost pošto predstavljaju neposredna merenja dobrobiti životinja, iako su
podložna vrednosnim sudovima. Nastavljaju se istraživanja na osnovu psiholoških
zapažanja i posmatranja ponašanja, i studija mikroekonomske potražnje. Međutim,
pre nego što budu dostupni podaci o značaju dobrobiti u svim aspektima
uslova života kojima su izložene glavne vrste životinja uzgajanih na farmi
proći će neko vreme, a možda neće biti potrebno toliko. Dakle,
merenja dobrobiti životinja uzgajanih na farmi zasnovana na proizvodnji
verovatno su najbolja raspoloživa merenja na kratke staze.
Kod pristupa zasnovanog na
proizvodnji postoje praktični problemi, poput nedostatka objektivnih
podataka o nivou dobrobiti koji se dovodi u vezu sa sistemima proizvodnje za sve glavne vrste koje se uzgajaju na farmi.
Najbolje bi bilo da se svaka odluka o sistemima proizvodnje zasniva na naučnoj analizi, onoliko koliko je to
moguće. Gde to nije moguće, mogli bi se primenjivati standardi
dobrobiti koji se dovode u vezu sa sistemima proizvodnje. Tada će možda
biti moguće postići konsenzus o relativnim zaslugama sistema proizvodnje u smislu dobrobiti i rangiranja (na osnovu pristupa DI). Sličan pristup
se koristi u Petom poglavlju gde se implikacije dobrobiti životinja ocenjuju u
smislu ocena glavnih parametara dobrobiti životinja, zasnovanih na naučnim
dokazima o dobrobiti životinja i na osnovu konsultacja sa naučnom
zajednicom da bi se odlučilo koji sistem ocenjivanja treba koristiti.
Dokinsova (1998) odbacuje
ovaj pristup sabiranja pojedinačnih "stresova" u cilju
upoređivanja različitih sistema proizvodnje tvrdeći da to nije valjan način
analiziranja dobrobiti životinja uzgajanih na farmi, i tvrdi da je umesto toga
bolje tražiti izvore stresa i izvršiti modifikacuju tih aspekata u svakom
sistemu
proizvodnje. To je možda idealan
način da se u budućnosti popravi dobrobit životinja uzgajanih na
farmi u okviru sistema proizvodnje, ali ne i
u ovom slučaju, gde je merenje dobrobiti životinja uzgajanih na farmi
potrebno radi ocene uticaja promena strategije u prošlosti. Dakle, potrebno je
uporediti dobrobit u različitim sistemima proizvodnje i to je valjan praktičan pristup koji treba
odabrati za ovu studiju.