Odnos između cena hrane i dobrobiti životinja
M. C. Eplbi (M. C. Appleby)[1]
The Humane Society of the United States[2],
Washington, DC 20037
APSTRAKT:
Procenat
prihoda koji se troši na hranu u stalnom je opadanju. Ljudi bi uglavnom bili
spremni da plate više za hranu. I zaista, većina potrošača već
plaća više nego što je potrebno tako što kupuje specijalizovane proizvode
ili polugotovu hranu. Ali postoje troškovi u vezi sa jeftinom hranom koja se
proizvodi od životinja koji iznose mnogo više od sume koju građani
plaćaju na kasama supermarketa ili u restoranu brze hrane. Moralno
značajna posledica pritiska da se proizvodi jeftina hrana jesu izmene
proizvodnih postupaka koje mogu da utiču na dobrobit životinja (npr.
smanjen prostor). Jeftinija hrana za ljude ponekad podrazumeva veći bol i
patnju kod životinja koje služe za ishranu, ali se napredak, možda čak i
veliki napredak, može postići već uz malo povećanje cene za
potrošača. Prepreka koju treba ukloniti delimično je ekonomska
inertnost; proizvođači se opiru promeni jer kupci očekuju niske
cene. Ovi kratkoročni efekti mogu se izbeći preraspodelom javnih
subvencija i postepenom promenom, iako je potrebna zaštita od uvoza iz zemalja
sa čak nižim standardima dobrobiti i ekološkim standardima. Kada se
posmatra sa stanovišta onoga što je u skladu sa dobrobiti životinja i životne
sredine, konkurencija na slobodnom tržištu ne treba više da bude jedini
odlučujući činilac prilikom određivanja cena hrane. Zoolozi
mogu da se pobrinu za dugoročne interese stočarstva udruživanjem
truda da se učini ono pravo za dobrobit životinja i tradicionalnijih
ciljeva, kao što je povećanje efikasnosti proizvodnje.
Ključne reči: dobrobit životinja, konkurencija, potrošači,
ekonomija, cene hrane, maloprodaja
Uvod
Procenat
prihoda koji se troši na hranu u stalnom je opadanju. Četrdesetih godina
20. veka bilo je uobičajeno da ljudi u razvijenim zemljama troše od jedne
petihe do jedne trećine prihoda na hranu, a danas je uobičajeno 10%
(ERS[3],
2004). Konkretno rečeno: povećanje ekonomske efikasnosti
poljoprivrede bilo je spektakularno, a proizvodnja brojlera verovatno
predstavlja najbolji primer za to. Tovnoj živini je u posleratnom periodu bilo
potrebno više od 13 nedelja da dostignu 2 kg, a koštala je onoliko koliko danas
vredi oko 50 dolara. Danas je za to, zbog genetske selekcije i promena u
upravljanju farmama, potrebno manje od 6 nedelja, a košta manje od 3 dolara
(Hjuson /Hewson/, 1986; Ečis /Etches/, 1996). Mlekarska industrija
predstavlja još jedan primer za ovaf efekat. Proizvodnja mleka podrazumeva
držanje krava i mnoge druge složene procese koji utiču na zaposlene,
lokalnu zajednicu i životnu sredinu. Pa ipak, u supermarketima u nekim zemljama
mleko je često jeftinije od vode (lično zapažanje).
Ljudi
bi uglavnom bili spremni da plate više za hranu. I zaista, većina
potrošača već plaća više nego što je potrebno tako što kupuje
specijalizovane proizvode ili polugotovu hranu (Makinerni /McInerney, 1998;
Lejton /Layton/, 2004). Ali postoje troškovi u vezi sa jeftinom hranom koja se
proizvodi od životinja koji iznose mnogo više od sume koju građani
plaćaju na kasama supermarketa ili u restoranu brze hrane (Tegtmajer
/Tegtmeier/ i Dafi /Duffy/, 2004). Moralno značajna posledica pritiska da
se proizvodi jeftina hrana jesu izmene proizvodnih postupaka koje mogu da
utiču na dobrobit životinja (npr. smanjen prostor).
Dobrobit životinja i troškovi proizvodnje
Odnos
između dobrobiti životinja i troškova proizvodnje je složen, delom zato
što je i sama dobrobit složena. Proizvođači često tvrde da je
dobrobit njihovih životinja zadovoljavajuća. Nacionalna komisija za uzgoj
svinja (NPB[4], 2005),
na primer, tvrdi sledeće: "Pošto dobrobit njihovih životinja direktno
utiče na zaradu proizvođača svinja, oni se trude da obezbede
humano postupanje sa životinjama. Sve što je manje od toga bilo bi u na njihovu
štetu". Ovom tvrdnjom ukazuje se naglašavanje onih fizičkih aspekata
dobrobiti koji se dovode u vezu sa proizvodnjom; međutim, poznato je da se
ljudi razlikuju po stavu prema dobrobiti, i naglašavaju ili fizičke
aspekte, psihičke aspekte, prirodnost ili kombinaciju ovih pristupa
(Frejzer /Fraser/ i grupa autora, 1997). Ova tri pristupa se mogu uočiti u
drugim predlozima koncepta dobrobiti, kao što je ideja da životinjama treba
omogućiti pet sloboda (FAWC,[5]
1997); one obuhvataju nepostojanje fizičkih problema poput bolesti i
psihičkih problema kao što je glad, kao i slobodu da se ponašaju na
normalan ili prirodan način. Različiti aspekti dobrobiti nisu uvek u
korelaciji i često mogu biti nekompatibilni, pa ne postoji jednostavan
odnos između dobrobiti i troškova.
Postoje
mnogi slučajevi kada će se troškovi farmera smanjiti sa poboljšanjem
dobrobiti (npr. mere za suzbijanje bolesti i smanjenje smrtnosti).
Međutim, postoje i drugi slučajevi kada će se troškovi
povećati sa poboljšanjem dobrobiti (npr. povećanje prostora za
stoku). Povećani troškovi se ponekad mogu pokriti povećanim prihodom,
dobijanjem premija za cene za proizvode za koje se zna da su proizvedeni uz
veliku dobrobit, poput jaja od kokošaka koje se slobodno kreću (Fišer
/Fisher/ i Boulz /Bowles/, 2002).
Benet
(Bennett, 1997) i Makinerni (1998; videti sliku 1) napravili su model nekih od
ovih složenih elemenata. Zamislite da ljudi počinju sa eksploatacijom
životinja u tački A na grafiku. Ovaj model pretpostavlja da životinje i
ljudi izvlače obostranu korist od udruživanja do tačke B. Tačka
B označava maksimalnu dobrobit životinja, uz izvesnu korist za ljude;
međutim, maksimalna proizvodnja životinjskih proizvoda u korist ljudi
dostići će se u tački E, nauštrb dobrobiti životinja, a
eksploatacijom iza ove tačke smanijla bi se proizvodnja. Odluka koju treba
da donese društvo glasi na kojoj tački krive od B do E treba da se
nalazimo? Društvo može da odluči da sve iza tačke D predstavlja
okrutnost; međutim, može se desiti da pre treba da budemo u tački C,
ako zaista poznajemo sklonosti društva (odn. ostvarivanje manjeg obima
proizvodnje ali uz veću dobrobit; Benet, 1997).
|
|
Slika 1 Model odnosa između dobrobiti životinja i produktivnosti (prema Benetu, 1997; Makinerniju, 1998). Zamislite da ljudi počinju sa eksploatacijom životinja u tački A na grafiku. Ovaj model pretpostavlja životinje i ljudi izvlače obostranu korist od udruživanja do tačke B. Tačka B označava maksimalnu dobrobit životinja, uz izvesnu korist za ljude; međutim, maksimalna proizvodnja životinjskih proizvoda u korist ljudi dostići će se u tački E, nauštrb dobrobiti životinja, a eksploatacijom iza ove tačke smanijla bi se proizvodnja. |
Primer
za umanjenje dobrobiti koje je posledica povećanje proizvodnje, što je
predstavljeno delom krive između tačke B i E, jeste to što je
selekcija svinja u cilju postizanja veće stope rasta među
prasićima značila da se suprasne krmače ne mogu hraniti po želji
ili će postati gojazne (Vitmor /Whittemore/, 1998). Zbog ograničenih
količina hrane koja im se daje u komercijalnim uslovima krmače su
stalno gladne (Lorens /Lawrence/ i grupa autora, 1988), a kada se drže u
uslovima koji sprečavaju uzimanje krme, poprimaju stereotipno
(repetitivno) ponašanje koje ukazuje na frustraciju (Eplbi i Lorens, 1987).
Pritisak za smanjenje troškova
Pritisak
da se smanje troškovi proizvodnje ne može se pripisati samo pojedinim
farmerima. On se ponekad definiše kao potražnja potrošača za jeftinom
hranom, uključujući i zahteve stočarske proizvodnje (Worldwatch
Institute, 2004) i država (DEFRA[6],
1998; Rejnels /Reynells/, 2004). Ne iznenađuje, zapravo je logično,
da će kupci kupiti jeftiniji proizvod kada mu se ponude dva inače
slična proizvoda; međutim, to nije najveći pritisak da se postigne
ekonomska efikasnost. Ovaj pritisak je počeo zahvaljujući ranijim
javnim strategijama, u toku Drugog svetskog rata i nakon njega, u korist
obilnije, jeftinije hrane (Vilijams /Williams, 1960). Zatim se okrenuo tržištu,
gde postoji takmičenje između proizvođača i između
prodavaca na malo u prodaji hrane što je moguće jeftinije, i na taj
način je dobio maha (Tadž /Tudge/, 2004).
Da
ponašanje potrošača nije glavna pokretačka sila efikasnosti na farmi
vidi se po podacima koji pokazuju da do farmera zaista stiže mala količina
novca potrošača. Procenjuje se da samo 19 procenata svakog dolara koji
potrošač potroši na hranu ide farmeru, a ostatak odlazi na pakovanje,
transport, marketing itd. (ERS, 2004). Sve veći stepen tačnosti ove
tvrdnje doprinosi smanjivanju cena hrane što izaziva još nagliji pad prihoda od
farme; oko 8% novca iz domaćinstva je odlazilo farmerima pedesetih godina
20. veka, a danas oko 2%. Ovaj momenat je naglasio urednik novina o živinarstvu
Watt Poultry USA, koji je napisao sledeće: "Problem je u tome da sva
ta efikasnost proizvodnje tokom godina nije stvarno dovela do povećanja
marži" (Olentajn /Olentine/, 2003).
Poboljšanje dobrobiti
Zaključak
je ipak da bi se poboljšanje dobrobiti na farmama moglo postići već
uz pomoć manjih povećanja cene koju potrošači plaćaju za
hranu (Makinerni, 1998). Ilustracije radi, kapitalni troškovi proizvodnje
životinja (smeštaj i slično) obično iznose oko 10% troškova
proizvodnje (Hartsen /Haartsen/ i Elson /Elson/, 1989). Recimo da udvostručimo
prostor i objekte predviđene za životinje, i time povećamo troškove
proizvodnje za 10%. Kada potrošač kupi obrok u supermarketu ili restoranu,
troškovi životinjskih proizvoda u tom obroku iznose tek oko 5% prodajne cene.
Dakle, povećanjem troškova proizvodnje za 10% cena tog obroka raste za
samo 0,5%. Većina potrošača ne bi čak ni primetila tu promenu i
verovatno bi je prihvatili sa odobravanjem kad bi ih neko pitao.
Primer
iz stvarnog života predstavlja zabrana odeljaka i boksova sa vezivanjem za
suprasne krmače u Ujedinjenom Kraljevstvu iz razloga dobrobiti, a koja je
stupila na snagu januara 1999. Makinerni (1998) je procenio da bi se time
povećali troškovi proizvodnje svinjetine za 5% a maloprodajne cene za samo
1%. Domaćinstva će zato možda kupovati nešto manje mesa, pa će
njihovi izdaci za hranu ostati na istom nivou ili će se vrlo malo smanjiti
(za možda 0,03%). Farmeri bi u međuvremenu trebalo da budu u stanju da
zadrže profit, pokriju povećane troškove povećanim prodajnim cenama.
Bornet (Bornett) i grupa autora (2003) na sličan način su
izračunali da proizvodnja u skladu sa standardima programa Hrana
proizvedena na slobodi[7]
Kraljevskog društva za sprečavanje okrutnosti prema životinjama[8]
košta 4% više a proizvodnja životinja koje se slobodo kreću 5% više od intenzivne
proizvodnje svinja sa podovima napravljenim u potpunosti od letava.
Prepreka
za takvu promenu je, međutim, ono što bi se moglo nazvati ekonomska
inertnost. Proizvođači su skloni da se opiru zakonskoj regulativi ili
pritiscima od neposrednih kupaca da poboljšaju uslove uzgajanja životinja jer
kupci sa postojećom strukturom cena i dalje očekuju niske cene. Svako
povećanje troškova proizvodnje bi dakle snosili proizvođači, i
imali bi gubitke ili umanjen profit, barem na kratke staze. Međutim, ako
se ti kratkoročni efekti mogu izbeći, postepenim promenama ili
preraspodelom javnih subvencija, nova situacija sa povećanim troškovima i
povećanim prihodom od povećanih cena hrane ne mora biti nepovoljna za
proizvođače (Eplbi i grupa autora, 2003). Najveća briga je,
naravno, zaštita od uvoza hrane iz zemalja koje nemaju sličnu zakonsku
regulativu. Evropska unija (uz podršku grupa za dobrobit) traži takvu zaštitu,
kod koje se vodi računa o standardima dobrobiti životinja, u pregovorima u
Svetskoj trgovinskoj organizaciji (Evropske zajednice, 2000). Zaštita je i
mogući rezultat osmišljavanja smernica za dobrobit životinja uzgajanih na
farmi (OIE[9],
2004) Svetske organizacije za zaštitu zdravlja životinja.
Uprkos
ekonomske inertnosti, poslednjih godina u Sjedinjenim Državama postoje
inicijative za poboljšanje dobrobiti životinja uzgajanih na farmi, pod
vođstvom prodavaca na malo i drugih. One se razlikuju od zaključka
nekih prodavaca na malo da njihove mušterije od njih očekuju da vode
računa o dobrobiti životinja koje obezbeđuju njihov proizvod, da
razvijaju tržišne niše poput tržišta za organsku hranu (Menč /Mench/,
2003; Eplbi, 2004). Te tržišne niše zavise od izražavanja bojazni oko uticaja
konvencionalnih proizvodnih postupaka na 1) dobrobit životinja, 2) životnu
sredinu i 3) druge prioritete, kao što je bezbednost hrane i zemlje u razvoju.
Neki ljudi su spremni da traže i plate više za hranu proizvedenu alternativnim
postupcima nego da razmišljaju o ovim problemima. Oduvek postoje neki
proizvođači koji primenjuju takve postupke i postižu više prodajne
cene kojima pokrivaju veće troškove proizvodnje. To čine jer je kod
njih prisutna ista bojazan, zbog posla ili iz oba razloga. Uprkos tome što
takvi farmeri imaju mali udeo na tržištu, oni imaju viziju budućnosti poljoprivrede.
Ovi farmeri, i potrošači koji kupuju njihove proizvode, imaju
različit uticaj na zakonsku regulativu u nekim zemljama (naročito u
Evropi), a u drugim (kao što su Sjedinjene Države) na sektor maloprodaje; oni
na proizvodnju životinja utiču više nego pukim procentom koji se pokriva
njihovom sopstvenom prodajom. Prodaja "alternativnih" proizvoda,
poput proizvoda koji su organski ili dobijeni od životinja koje se slobodno
kreću, oduvek je bila u manjini, ali je u Evropi prokrčila put
zakonskoj regulativi koja se odnosi na sve životinje uzgajane na farmi.
Implikacije
Najvažniji
uticaj na dobrobit životinja uzgajanih na farmi ne vrši se cenema hrane kao
takvim, već troškovima proizvodnje hrane. Velika poboljšanja u sferi
dobrobiti životinja uzgajanih na farmi dovela bi do malih povećanja cena
hrane. Trebalo bi ispitati mehanizme za postizanje tog cilja. Društvu nije
potrebna jeftinija proizvodnja hrane. Naprotiv, sa stanovišta preduzimanja
onoga što je adekvatno za dobrobit životinja i životnu sredinu, diskutabilno je
da li konkurencija na slobodnom tržištu i dalje treba da bude glavni
odlučujući činilac u praksi na farmama i kod cena hrane. Zoolozi
mogu da se pobrinu za dugoročne interese stočarstva udruživanjem
truda da se učini ono pravo za dobrobit životinja i tradicionalnijih
ciljeva, kao što je povećanje efikasnosti proizvodnje.
Dobijeno
za štampanje 12. avgusta 2004. Prihvaćeno za štampanje 5. maja 2005.
Citirana literatura
Appleby, M. C.
2004. Alternatives to conventional livestock production methods. Str. 339–350 u
The Well-Being of Farm Animals: Challenges and Solutions. G. J. Benson, i B. E.
Rollin,
Appleby, M. C.,
N. Cutler, J. Gazzard, P. Goddard, J. A. Milne, C. Morgan, i A. Redfern. 2003.
What price cheap food? J. Agric. Environ. Ethics 16:395–408.
Appleby, M. C.,
i A. B. Lawrence. 1987. Food restriction as a cause of stereotypic behaviour in
tethered gilts. Anim. Prod. 45:103–110.
Bennett, R. M.
1997. Economics. Str. 235–248 in Animal Welfare, M. C. Appleby, i B. O. Hughes,
Bornett, H. L.
I., J. H. Guy, i P. J. Cain. 2003. Impact of animal welfare on costs and
viability of pig production in the