Merien Stemp Dokins (Marian Stamp Dawkins)

 

Kokoške, drveće i stočari: eksperiment u obostranu korist

 

Sistem držanja brojlera koji se slobodno kreću PINE[1] (Živina u prirodnom okruženju) predstavlja uspešnu kombinaciju komercijalnog uzgoja životinja i istraživanja, rezultat partnerstva između Inicijative povodom životinja za ishranu (FAI[2]) i Odseka za zoologiju Oksfordskog univerziteta.

 

Brojleri i tovne kokoši su, za razliku od odraslih kokošaka nosilja, mladi i većina se kolje u uzrastu kada imaju manje od šest nedelja. Ljudi vole da ih vide kako se šetaju okolo i uživaju u svežem vazduhu, pa prilično razočarava činjenica da kada im se omogući pristup otvorenom prostoru, oni to ne koriste mnogo, što se ponekad dešava. Ali ako se kokoške ne kreću onoliko koliko bismo hteli, možda je naša greška što im nismo obezbedili spoljašnje okruženje koje im je dovoljno privlačno. Sve naše domaće sorte kokošaka potiču od crvene divlje kokoši poznate i pod imenom šumska kokoš iz jugoistočne Azije. Crvene divlje kokoši su u suštini ptice sušnih šuma i nalaze se u oblastima gde ima mnogo niskog rastinja poput bambusovog gustiša ili uz ljudska naselja. Ukoliko se usude da izađu na čistinu, obično ostaju u blizini zaklona da mogu tiho i mirno da se vrate u rastinje. Onda ne čudi što mnogi farmeri počinju da uviđaju prednosti stvaranja doma nalik na dom njihovih predaka, tako što svojim pticama obezbeđuju zaklon od drveća. Ali mi ne znamo da li se time zapravo poboljšava dobrobit ovih ptica. Da li im je zaista bolje da šetaju po šumi ili je to samo ostvarivanje ideje ljudi o tome šta kokoške "treba" da čine? Da li potrošači zaista kupuju kokoške koje su uživale veću dobrobit ili to samo dobro izgleda na etiketi? 

 

Uz finansijsku pomoć Defra[3] sproveli smo jedinstven eksperiment da vidimo o čemu je reč. Kažemo da je jedinstven iako su mnogi ranije brojlerima omogućavali pristup drveću, ali niko nije, koliko nam je poznato, kombinovao potpuno komercijalni poduhvat osmišljen tako da bude profitabilan sa izvršenim eksperimentom koji je osmišljen da bude naučni eksperiment. U stvari, nekoliko ljudi nam je pre nego što smo počeli reklo da je nemoguće postići i jedno i drugo, pa smo pokušali da dokažemo da nisu u pravu, pored onoga što nam je bio primarni cilj. Naš je eksperiment, koji smo nazvali PINE (Živina u prirodnom okruženju) počeo samostalno da se odvija i pružio je odgovore na najmanje četiri različite grupe pitanja, od kojih su neka naučne a neka komercijalne prirode.

 

Naše prvo pitanje je bilo opšte pitanje o sistemu na koje bi svaki uzgajivač koji planira da započne posao sa kokoškama želeo da čuje odgovor: da li se može uzeti prazna parcela bez drveća, zasaditi mladice drveća i uspešno gajiti kokoške u malim grupama koje se slobodno kreću? Ovaj sistem je sproveden uz pomoć Inicijative povodom životinja za ishranu (FAI) u Oksfordu i fondacije Nortmur (Northmoor) u Litl Vitenhemu (Little Wittenham), koji su morali da ostvare profit da bi pokrili troškove onako kako bi to učinio svaki uzgajivač.

 

Naše drugo pitanje je bilo ono koje nas je najviše zanimalo: da li se dobrobit kokošaka stvarno poboljšava zasađivanjem drveća i podsticanjem da se slobodno kreću ili je samo reč o tome da mi ljudi samo umišljamo da se ona na taj način poboljšava? Uzmimo da počinjemo od nule sa potpuno praznom parcelom bez drveća, postavljalo se potpitanje da li bi bilo očigledne koristi čak i sa pošumljenim zemljištem ili od već razvijenog drveća koje mnogim uzgajivačima, poput nas, nije na raspolaganju.

 

Imali smo i treće pitanje: da li bi i kokoške bile dobre za drveće? Da li bi mlado drveće imalo koristi od prirodnog đubriva koje bi kokoške trebalo da ostavljaju ispod njega i, još bitnije, da li bi kokoške mogle da pojedu ili unište okolnu vegetaciju i tako smanje potrebu za prskanjem herbicidima za uništavanje korova?

 

Naše poslednje pitanje se odnosilo na ekološki uticaj pošto ne bismo mogli da propagiramo ovaj sistem ukoliko ne možemo da dokažemo da sam sistem neće stvarati probleme sa zagađenjem ili gubitkom biološke raznovrsnosti. Da li bi došlo do smanjivanja količine nitrata ili štete po životnu sredinu usled uticaja ptica?

 

Dakle, imali smo četiri pitanja i četiri elementa: uzgajivači, kokoške, drveće i životna sredina. Da li bi moglo da bude uzajamne koristi od svih? Da li bi svako mogao da bude na dobitku?

 

Postavili smo identične sisteme na dve odvojene lokacije, jednoj u Litl Vitenhemu a drugoj na Univerzitetskoj farmi blizu Oksforda. Tako smo odmah dobili informacije o tome da li različite lokacije daju različite odgovore na naša pitanja. Naša jedinica za kokoške bila je "parcela" od 1627 m2, na kojoj je bio ili jedan mali kavez za kokoške (površine poda od 52 m2), sa sopstvenom vetrenjačom i solarnom pločom, ili dve. Pošto je u svakom kavezu bilo 670 kokošaka, parcela sa jednim kavezom imala je površinu za slobodno kretanje od 2,5m2, a parcele sa dva kaveza imale su površinu za slobodno kretanje od 1,2 m2. Na obe ove lokacije ukupno smo imali 16 parcela sa kokoškama, ali smo imali još 16 parcela iste veličine koje smo ostavili bez kokošaka da bi mogao da se prati uticaj koji vrše kokoške. Osam od 16 parcela sa kokoškama bilo je zasađeno mladicama drveća (mešavina četinara i lišćara), a osam je ostavljeno samo kao ispaša, da bismo mobli da uporedimo ponašanje, dobrobit i produktivnost kokošaka koje se gaje sa drvećem i bez drveća. Glavnom trgovcu na malo svake nedelje je isporučivana stalna pošiljka od 1300 ptica, a u toku prvih 18 meseci ispitivanja proučili smo ukupno 112 jata ptica gajenih sa drvećem i 56 bez drveća, što predstavlja dovoljan stepen reprodukcije da se zadovolji čak i najzahtevniji statističar.

 

Svi pilići su prve tri nedelje života gajeni u inkubatoru da bi im bilo toplo. Zatim su prebacivani u kaveze, ali su vrata nekoliko dana bila zatvorena, delom da ih zaštitimo od atmosferskih prilika a delom da ih naviknemo na novi dom. Kada su napunili 25-27 dana, vrata su otvarana i mogli su slobodno da se kreću iz kaveza i u kaveze.

 

Prve kokoške su izašle u kaveza januara 2003, usred hladnog vremena. Naš tim je od tada redovno odlazio na parcele i vršio bateriju testova. Rut Feber (Ruth Feber) i Kejti Džejms (Katy James) su prikupljale uzorke vegetacije, Gebrijel Hemeri (Gabriel Hemery) je merio rast drveća i pažljivo pratio njihovo napredovanje. Trejsi Džons (Tracey Jones) i Marien Dokins (Marian Dawkins) su vršile nedeljna merenja ponašanja, uključujući slobodno kretanje, hodanje, zdravstveno stanje stopala i nogu. Kurt Lambet (Curt Lambeth) bi stavljao lizimetre u zemlju, a zatim nas bi nas impresionirao pričama o tome kako se voda u zemljištu ispod kokošaka na celoj parceli kreće postrance. Pol Kuk (Paul Cook) je nadgledao prikupljanje podataka o proizvodnji. Studenti koji su radili na svojim istraživačkim projektima brojali su beskičmenjake, posmatrali razvoj slobodnog kretanja kod mladih ptica i proučavali ponašanje kokošaka u vezi sa konzumiranjem vode (i njihovu sklonost ka barama). Kao dodatak svemu, pošto to nije bio deo prvobitne zamisli, Frensis Kols (Frances Colles) i Martin Mejden (Martin Maiden) uzeli su uzorke bakterije Campylobacter i izvršili njihovu genotipizaciju s namerom da otkriju da li naše kokoške dobijaju infekcije od divljih ptica.

 

Nakon tri godine trajanja ovog projekta i promene vrste možemo dati odgovore bar na neka naša pitanja, kao i na mnoga druga pitanja. Prvo i pre svega, ovaj sistem je predstavljao komercijalni uspeh. Ptice su od samog početka uspešno stavljane u promet kao izuzetna roba za supermarkete. Ideja da se ptice drže u relativno malim kolonijama privlači potrošače koji su spremni da plate više za specifikacije o velikoj dobrobiti. Električna ograda je štitila od lisica, osim od onih najhrabrijih, ali su napadi vrana predstavljali problem. Pa ipak, smrtnost na parceli je iznosila 6% u prvoj, 3,2% u drugoj i 3,6% u trećoj godini. Nijedno jato, na opšte oduševljenje, nije imalo salmonelu,.  

 

Naše drugo pitanje o dobrobiti ptica gajenih sa drvećem u početku nije bilo jasno pošto je rast drveća prve godine omelo vrelo i suvo leto 2003. godine. Kokoške "sa drvećem" su prve godine zapravo imale nešto više zaštite u vidu sa nekoliko listova koji su štrčali sa vrha drveća, pa uopšte ne čudi što nismo mogli da uočimo fundamentalne razlike u ponašanju u poređenju sa stanjem bez drveća. Međutim, broj ptica koje se uočavaju van parcela sa drvećem do leta 2005. godine, kada je drveće znatno poraslo, bio je znatno veći nego na parcelama bez drveća, naročito tokom sunčanih letnjih dana. Drveće sad konačno deluje! A u 112 jata koja su intenzivno proučavana prve dve godine mogli smo da otkrijemo neke vrlo zanimljive korelacije između ponašanja jata i različitih činilaca u okruženju. Na primer, ptice na lokaciji u Nortmuru slobodnije su se kretale nego na lokaciji u Vajtamu (Wytham), možda zato što je u Nortmuru bilo više živice i zaklona. Ne čudi što se više ptica šetalo napolju u toku leta i jeseni nego u toku zime i proleća, što je u vezi sa spoljašnjom temperaturom.

 

Na naše treće pitanje (da li kokoške pomažu drveću) dat je unekoliko zbunjujući odgovor. Drveće u Vajtamu je bolje podnelo sušu 2003. godine nego u Nortmuru, ali ono koje je preživelo dostiglo je veću visinu u Nortmuru. Drveće na parcelama bez kokošaka je zapravo dostiglo veću visinu nego na parcelama sa kokoškama, ali je to izgleda direktna posledica kokošaka nego možda indirektno dejstvo načina suzbijanja korova. Nadamo se da ćemo i daljim merenjem rasta drveća moći da utvrdimo uticaj koje kokoške zaista vrše.

 

I rezultati uticaja na životnu sredinu će morati da sačekaju rezultate dugoročnih merenja da bi se dao konačan odgovor, ali su barem dosadašnji rezultati ohrabrujući. Nivo većine hranljivih materija na površini i u podzemnim vodama bio je nizak pre nego što su na te lokacije dovedene kokoške, a i nakon toga je ostao nizak. Parcele sa velikim brojem kokošaka po jedinici površine neočekivano imaju niži prosečni nivo koncentracije nitrata nego parcele bez kokošaka, ali to je možda prosto posledica činjenice da ispod ove lokacije ima podzemnih voda teku što onemogućava da se izvrši pravo upoređivanje. Na sličan način je bilo teško interpretirati studije broja biljnih vrsta zbog razlika između lokacija na samom početku i na različitim delovima parcele. Kokoške barem nisu imale očiglednog štetnog uticaja na životnu sredinu.

 

I dok je ideja o kokoškama koje kljucaju pod drvećem vrlo primamljiva potrošačima koji kupuju pileće meso, ništa, apsolutno ništa ne može zameniti sprovođenje ove ideje u praksu da bi se videlo da li ona zapravo funkcioniše. Upravo tu do izražaja dolazi moć kombinacije istraživanja finansiranog od strane Inicijative povodom životinja za ishranu i Defra. FAI i fondacija Nortmur vođenjem preduzeća sa komercijalnim linijama i primoravanjem na stvaranje profita uverava uzgajivače životinja da je ovaj sistem izvodljiv i ekonomičan. Korišćenjem relativno malih jedinica (koje imaju odličnu dodatnu korist u smislu pružanja naučnicima dovoljno odgovora za njihova istraživanja) može se privući mali uzgajivač životinja koji možda ne želi da investira mnogo novca odjednom i prvo želi sve da isproba u malom obimu. A zatim se uključivanjem naučnika istraživača daju odgovore na ključna pitanja o vrednosti ovog sistema za same ptice, o tome da li se njihova dobrobit zaista poboljšava i šta kokoške čine životnoj sredini.

 

Ali postoji dalji i možda bitniji dobrinos koji pruža ovaj izuzetno uspešan hibrid između komercijalnog poduhvata i istraživačkog projekta. A to je da on omogućava razvoj i progresivno usavršavanje samog sistema. Verovatno nijedna ideja ili zamisao nisu savršeni kada se prvi put sprovedu u praksi, svakako ne u poljoprivredi, pa ni sistem PINE ne predstavlja izuzetak. Nijedan uzgajivač životinja ne želi da pravi greške, ali FAI je mnoge već prevazišla i rešila. Problemi poput čišćenja kokošinjaca, na primer, rešeni su osmišljavanjem genijalnog sistema plastičnih ploča u svakom kokošinjcu koje se zatim izvlače iz njega traktorskom dizalicom da bi se uklonio stajnjak. Izvršena je promena rase živine koja se koristi, sa rase koja sa 56 dana dostiže telesnu masu za klanje na rasu koja sporije raste i koja se gaji 81 dan. Posledica toga je da smo dobili saznanja o najboljoj praksi, onoga šta funkcioniše i šta ne funkcioniše. Ovaj komercijalni/istraživački hibrid predstavlja i dokaz koji može doneti koristi čitavoj zajednici uzgajivača životinja na farmama.

 

A ako je drveće dobro za kokoške i ako su kokoške dobre za drveće, to bi moglo imati dugoročne implikacije za selo u celini. Kokoške mogu biti način da se podstakne sadnja više drveća pošto ono samo ne predstavlja baš primamljivu investiciju. Potrebno mu je previše vremena da donese prihod. Ali sa zaradom od kokošaka na kratke staze, i zarada na duže staze postaje primamljivija. Agrošumarstvo – kokoške i drveće – moglo bi doneti ekonomske koristi mnogo pre nego ostvarivanje prihoda samo od drveća. Sve to plus dobrobit životinja!

 

Merien Stamp Dokins

Odsek za zoologiju, Oksfordski univerzitet

 

Literatura:

Jones, T.A., Feber, R., Hemery, G., James, K., Cook, P., C. Lambeth, Dawkins, M.S. Welfare and environmental benefits of integrating commercially viable free-range broiler chickens into newly planted woodland: a UK case study. Agricultural Systems (u štampi)

 

 


[1] Poultry in Natural Environment (prim. prev.)

[2] Food Animal Initiative (prim. prev.)

[3] Department for Environment, Food and Rural Affairs – Odsek za životnu sredinu, proizvodnju hrane i seoske poslove, pri Ministarstvu poljoprivrede, ribarstva i hrane u Ujedinjenom Kraljevstvu (prim. prev.)